Простор Западног Балкана, како то воле да кажу у Бриселу, заиста је право буре барута.
У претходних неколико деценија, па и раније, најугроженији народ на овом поднебљу били су и остали Срби.
Вишеструки геноциди, етничка чишћења, дискриминација по сваком основу.
Све смо то преживјели и, још увијек, хвала Богу – преживљавамо!
У посљедње вријеме, српски народ је понајвише био и остао, угрожен у Црној Гори, а поготово на светој српској земљи Косову и Метохији.
У Црној Гори је главни протагониста једне такве идеје – прогона – био Мило Ђукановић, а у Приштини „терористичка олош“ Аљбин Курти.
Бараж за дефинитивни одлазак на „политичко сметлиште“ Ђукановић је „одиграо“ тако што је фанатизовао своје присталице до мјере да су покушали да спријече елементарни чин вјерских права – устоличење митропилита Јоаникија. С друге стране, посљедњи схизофрени испади „терористичке олоши“ Куртија, по свему судећи, указују нам на исто – ближи му се крај.
Међутим, оно што бисмо жељели посебно да истакнемо јесте извор, модел, начин и природа отпора Ђукановићевих „белведерских хорди“ с једне стране, и овај најактуелнији у режији српског народа.
Као што знате, портал ИН4С је ажурно и без имало пристрасности, пратио и догађаје на Белведеру/Цетињу и тренутно најактуелнији – протест српског народа за минимум минимума и остатак остатака људских права на Космету.
С једне стране је Ранко Кривокапић, а с друге стране Србин који јуриша на штитове и пушке разуларене Куртијеве параполиције РОСУ и припадника КФОР-а.
С једне стране је човјек коме су морали да „саљевају страву“ усљед „топовског удара“, човјек чији је трк од сузавца забиљежен оком објектива; а с друге стране је човјек о чијој храбрости се не престаје да прича.
С једне стране је лице које је деценије свог политикантског дјеловања уткало у разарање традиционалног српског бића Црне Горе, а с друге стране је неко ко је већ постао симбол отпора.
С једне стране је један од омиљених сарадника окупатора, с друге стране је неустрашиви борац против окупатора.
С једне стране је лице које је за заслуге на промоцији нацифашистичке идеологије Секуле Дрљевића било награђено, прво 2019,, станом у Старом граду Котору за свега 30-ак евра по квадрату, а потом и стан у Подгорици од 137 квадрата за 18.о00 евра; док је с друге стране човјек који живи са својом породицом на најнесигурнијем мјесту за живот у Европи.
С једне стране је Ранко Кривокапић, а с друге стране је витез савременог доба.
Дакле, у једној фотографији, у наизглед сличним ситуацијама, а оно различитим до краја, стала је сва одлика дукљанског фанатизма с једне стране и српског, отаџбинског родољубља с друге стране. У једној фотографији приказана је сва суштина оних којима до Косова није стало као до прошлогодишњег снијега, и карактер човјека који је, за ту најљепшу српску ријеч и српско светилиште, спреман да иде до краја.
Нисмо исти!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ajde i to da čujemo, srećno bilo u oba doma!
U srž..velika razlika između milogoraca i pravih Srba! Bravo za tekst!
Svaka čast na tekstu!!!!
NIJESMO ISTI!!!!!
Odličan tekst, a komparacija je vrh.
Muka je međutim u tome što je ovijeh ka Krivi srovina, a junaka ka ovaj sa Kosova manjina.
Ранко је сподоба која је по дипломирању на Правном факултету у Бгду,отишла у УСА и УК и тамо просла,врло успјешно,третман етичког чишћења (лишен етике, очишћени од ње).То је нешто много горе од етничког чишћења, подмукло и суптилно уништава оно људско у људима док не остане само животињско у њима. И тако их репрограмира, од мисли до дјела, од дјела до навике, од навике до судбине. Док се не добије савршен стандард човјека по туђем моделу,медиокритет.