Николић замолио Путина да Русија стави вето на резолуцију о Сребреници
Председник Томислав Николић упутио је писмо свим шефовима држава чланица Савета безбедности УН, поводом британске резолуције о Сребреници, а руског замолио да Русија уложи вето на тај документ
Председник Србије Томислав Николић упутио је писмо свим шефовима држава чланица Савета безбедности УН, поводом британске резолуције о Сребреници, а руског председника Владимира Путина замолио да Русија уложи вето на тај документ, сазнаје Тањуг.
Николић је писмо упутио и Генералном секретару Бан Ки Муну.
У четвртак се појавио четврти предлог британске резолуције о Сребреници, који је приближен руском нацрту, али су српски званичници оценили да је и тај четврти предлог неприхватљив, јер је реч само о козметичким променама.
Савет безбедности ће предлог резолуције о Сребреници разматрати на седници која ће највероватније бити одржана 7. јула, за коју Србија званично још није добила позив.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovaj je ili lud il mu noge smrde!?
Резолуција, она Британска, о Сребреници, изгледа, отпилике, овако: Срби су извршили геноцид, силовали готово све муслиманке и све муслимане, а нарочито дечака а, напослетку, су мрчили и два Јупитеријанца, од којих је један био са Сатурна.
Онда ми, Срби, кренемо да контрирамо, да објашњавамо и себи, и другима, да је све то најобичнија измишљитина и да читава та папазјанија нема везе са истином. Никако да научимо да истина има везе с тим ко је јачи, а не ко је у праву.
Наравно, за резолуцију званични Београд зна одавно и ми сада већ не гледамо живот, већ позоришну представу, чији је сценариоо написан у Британији и Америци, а глумци су домаћи. Представа иде овако: резолуција се обнародује преко српских медија, а глумац, који има улогу да релаксира српско јавно мњење, одмах изјављује да резолуцијом није задовољан, али да ће се борити (као што се борио за Космет, за плате и пензије, за јефтину струју; све битке је изгубио, али ће се, је ли, борити као лав).
Борба почиње са оспоравањем да смо силовали Јупитеријанца са Сатурна. Подносилац резолуције невољно то избацује из текста. Следећа велика победа глумца је што из резолуције нестаје и онај Јупитеријанац са Јупитера. На крају представе, више нема ни силованих дечака и мушкараца (узгред: ко је имао дилбере?), број силованих жена опада до подношљивих 20-30% и остаје само бенигна оптужба за геноцид. При том, београдски медији славе велику победу нашег глумца, који се изборио да све оптужбе, осим оне за тривијални геноцид, отпадну. Само ретки се сете да је све осим геноцида, у резолуцију и убачено да би се избацило. И тако је опет победила мудра, државничка политика бла, бла, бла…
Срећом те Руси нису насели на ову симпатичну позоришну представу, иначе би ми већ данима сеирили што је бели свет увидео да нисмо опалили Јупитеријанце и захваљивали бисмо Богу што имамо тако мудре државнике, који су спречили, по цену личне жртве, да покваримо братске и добросуседске односе са Јупитером. За чудо дивно, овакве шибицарске форе још пролазе код већине Срба. Кад те неко пита: „Имаш ли сто евра на зајам“, а онда крене да те пита: „Како жена, деца, стара мајка, коњ у штали и миш у дувару“, јасно је да је само прво питање важно, а да су сва остала ту због оног првог.
Српско јавно мњење, међутим, више и не постоји. Потрошачи „Фарме“, „Парова“ и „Мале невесте“, већ одавно имају само једну вијугу више од пилета, колико да се не унереде у дневној соби, пензионере је ухватио Стокхолмски синдром, те њихова љубав према Вучићу нараста са опадањем пензија и куповне моћи, а око милион чланова разних партија су спремни да своје лидере пољубе тамо где сунце не сија, само да добију неки послић, положајчић, грађевинску дозволу, или право да краду некажњено. Тек мали, веома мали број људи у Србији схвата да еврофундаменталисти, са Вучићем, или без њега, у Србији на кутији никад неће изгубити изборе. Они који учествују на изборима, чији је резултат одређен у атлантистичком брлогу, само су корисни идиоти, или прикривени грамзивци.
Ипак, као дашак пролећног ветра у јесење дане српског народа, продрло је (у мејнстрим медијима непримећено) писмо српских студената Александру Вучићу, у коме они траже да не иде у Сребреницу. Деца су наивна и младалачки добронамерна, но њихово писмо јесте врућ шамар компрадорима. Долази једна нова генерација Срба, деца транзиције, која знају само за муку, лажи и поразе; та деца немају зеца у срцу, као претходне генерације студената, који су се бринуле само за цене школовања и број бодова. На несрећу, у Србији не постоји политичка струја која би била у стању да прихвати и обликује ту нову генерацију. Власт може да покуша да их купи (неке сигурно и хоће), а опозиција нема чак ни далеку замисао како да се са нивоа саопштења и прокламација спусти у реалан живот.