Никола Маловић: Глупост долази одоздо, а пороци одозго

Никола Маловић (Котор, 1970), српски писац из Боке Которске – како то пише на куриозитетној спомен-плочици испред собе 308 у београдском хотелу „Касина“ на Теразијама – најнаграђиванији је наш обални писац и једини савремени с којим српска књижевност тематски излази на море.

Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, члан је Српског књижевног друштва, и један од оснивача Групе П-70. Добитник је признања „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, „Мајсторско писмо“, „Лазар Комарчић“, Октобарске награде града Херцег Новог, “Перо деспота Стефана Лазаревића”, „Печат времена“, „Борисав Станковић и „Бранко Ћопић“.

Углавном се говори о вашим награђиваним романима, а мање је познато да сте ви аутор 10 књига, од којих су три документарног карактера. Поред тога, приредили сте и „Бокешки хумор“. Да ли да почнемо ангажованом виц-питалицом…

Ако бисмо тако почели, имали бисмо реално утемељење, јер су приморци још по Страбону правили шале на рачун комшија иза првих брда. Дакле: Који је сан сваког црногорског полицајца? Да закупи дио Јадранске магистрале и почне да ради приватно!

Уздигнемо ли фокус опажамо да је менталитет из вица конвертирао у међувремену, па је Црна Гора данас у Натоу?

Или је обратно – Нато ушао у Црну Гору. Како сада стоје ствари, и кроз Вучића ће у Србију. За издају увијек постоје два начина: преко глупости која долази одоздо, и преко порока који долазе одозго. Мистериозан шум који чујемо ми чија је глава стално међу шакама потиче од обртања Његошевих костију на врху Ловћена.

На неки начин сте предвидели шта ће се догодити, прво у роману „Лутајући Бокељ“ из 2007. Онда сте у „Једру наде“ из 2014. увели термин „Анакондин загрљај“ у вези са геополитичким стезањем Русије од стране Запада, много пре Мајдана у Украјини. Како сте знали?

Кодни назив сам ишчитао између редова спољнополитичких вијести, јер ове унутарполитичке више не вриједе уринираног боба. Имаће томе кварат вијека како свакодневно пратим помијерања фигура на свјетској шаховској табли. И прије генерисаног срања у Украјини било је могуће предвидјети ток догађаја, премда ваља подвући како поменути моји романи оперишу с генералнијим категоријама, и више су окренути есенцији Медитерана, поморству, љубави и смислу живота неголи будућим ратовима који су нажалост сасвим извијесни.

Српска је књижевна критика изрекла необичну хвалу када је казала како смо пре 33 година имали „Хазарски речник“, пре 20 година „Опсаду цркве Св. Спаса“, а данас имамо ваше „Једро наде“. Како то објашњавате?

Био сам затечен поређењем, морам да признам, премда сам се трудио као и Милорад Павић, као и Горан Петровић. Ријеч је о писцима који су поштено зарађивали свој списатељски лебац, уз ограду да је један био академик, да други јесте академик, а да то ја нисам. Поштено зарађивати списатељски лебац значи годинама стварније живјети са својим ликовима неголи физички постојати на мјестима на којима се окупља свијет који наизглед реалније живи свој живот од писца-посвећеника. Шест година било је потребно да настане „Једро наде“.

Књижара Со постала је културни бренд града Херцег Новог. Стиче се утисак да ви живите у књижари необичног назива чији сте оснивач?

Скоро да је тако, само што не преспављујем. Поносним ме чини то што Књижара Со по дозволи насљедника Јова Секуловића, баштини традицију класичног књижарства од 1898, дакле 3 године старијег од књижарства Геце Кона у Београду. Цијеле 2018. године славићемо 120 година ХН књижарства и штампаћемо притом ново издање „Успомена из Боке“ Владике Николаја, што је била прва књига коју је Јово Секуловић објавио (1904), и прва књига коју је Владика Николај написао.

Почесто казујете како је Књижара Со форматирана. Шта то значи?

Књижаре Со акценат ставља на праву илити лијепу књижевност, те на морске, поморске и бокељске теме, што је наш формат. И као што добрим књигама ми солимо нашу памет, мисија Књижаре Со огледа се у издаваштву с плаво-бијелом тематиком.

Новинари који вас прате опажају да ваша тематска интересовања не сежу изнад 25. серпентине. Реч је о некадашњој граници између Боке Которске и Црне Горе, на првом модерном путу који је Аустрија изградила између Котора и Цетиња?

Истина. Као писац не залазим изнад 25. серпентине, али не зато што је Црна Гора неинтересантна, него зато што је Боке толико много. Притом вриједи нагласити да нисам никакав заливски сепаратиста јер мислим да Бока Которска има посебност и када не потражује културну аутономију. Премда, слични покрети дижу главу, јављају се, посебно у католичкијем дијелу Залива, из разлога што се културна сировост планинске Црне Горе тешко вари на пјени од мора навиклој на ренесансу, барок, зачине, језике, трговину, културу и широке хоризонте.

Шта мислите о књижевној сцени у Црној Гори?

Мало је ту писаца, ако уопште и постоје множином, од врсте чија ће се дјела читати заувијек.

Шта мислите о књижевној сцени у Србији?

Све више повлађује главном току – дијагнозом каже ли се – што може да је осиромаши на дуже стазе, јер ако нестане писаца попут Љубивоја Ршумовића, Горана Петровића, Владимира Пиштала, Јасминке Петровић… ко ће остати да свијету даје специфичан укус и мирис српске књижевности? Имамо сјајне писце и веома сам поносан што их све познајем лично.

Шта се кува у вашој књижевној кухињи?

То ће свакако да буде роман. Један од три који ме, сваки на своју страну, вуче за рукав. Роман увијек мора да буде од врсте која ће наживјети писца. А такве књижевне форме настају најтеже, и порађају се годинама.

По чему памтите ову годину?

По све већој брзини.

(Извор: Новости; разговарала: Мила Милосављевић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: