Нико као ОН: Милан Младеновић – „Дечак из воде“

Милан Младеновић (21. септембар 1958. – 5. новембар 1994.)

Пише: Анес Осмић

Једног септембра међу двадесет и првим септембрима родио се дјечак чија се прича још увијек пјева, свира и осјећа. Још увијек грме његови храбро артикулирани осјећаји, грче се истински напори промјена, славе принципијелно одиграни потези. Иначе, до своје шесте године живи у Загребу, затим се сели у Сарајево које, како и сам истиче, „мрачно утиче на њега“, те поред сталне битке са старијим од себе, стиже и да буде „клинац с наочарима који носи танго-гитару испод мишке.“

Затим се сели у Београд, стално свирајући и правећи неке пјесмице, упознаје Гагија и настаје Лимуново дрво. Да ли се сећате Седмог круга Лимуновог дрвета Око моје мале главе? Не! Не верујем, онда баш велики Губитак за вас. Још тада наш Дечак из воде осјећа да губи неке давне осмехе, а његов живот скреће у воде мирних река и кратке траве. Више није будан као пре, зна шта га напред чека и остаје усред овог града као мртво дрво поред пута.

Бистрији или тупљи човек бива кад… осамдесетих година, како кроз соло пјесме Шарла Акробате (по броју свирки најактивнијих музичара Београда), тако и кроз компилацију рокенрол пјесама тадашњих култних група Шарла, Идола и Електричног оргазма, доноси манифест београдског новог таласа. Као мелодична страна Шарла (она која прави „песме од нечег растрзаног и грубог“) на најбољи могући начин уобличава хумор и иронију, те властита настојања организације компактних и мелодичних звукова у нешто што личи на пјесму. Одржавајући ствари на окупу гитаром и гласом Рано изјутра док има камен уместо срца, пјева нам о оној која се буди и пуни осамнаест година у јуну.

Даље наш Дечак из воде, очију боје меда с гитаром под левом мишком, спушта кап своје воде и пушта глас из грла. У новом саставу, с неким другим људима, тешко прима промјену лица у ходнику времена, у наручју времена. Од ножа, од светла, од мрака, зна облик наших питања и поручује још крупнијим корацима на звонким језицима ходај. Људима из градова, њиховом Срцу, негдје Изнад града, Сигуран, упорно шаље Одговор:

„Младима су везане руке – морају да се прилагођавају и изнад свега трпе живот! Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас неки лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше. Борите се за свој живот!“.

Можемо ли ми (не)сретници данас уопште замислити једну од проба, концерт, или пак сами процес стварања одређене пјесме легендарне групе чија је кичма наш Дечак. Остаје ли и код вас, нажалост, све на пуком замишљању? Често видим ту групу младих људи с џеповима пуним камења, дубоким боловима како живе још јаче и мучније, него што свирају и пјевају властите стихове. Још увијек зидови на које су били наслоњени у тренутку паузе дишу, а свјетови (п)остају тиши док нови живот прастаре боли рађа.

Кроз болнопоетичну харизму и сивосмјелу мудрост, одвођен хиљадама путева и опијан хиљадама гласова, Дечак из воде је јединствен, прецизан и садржајно богат у свом изражају. Апатија бола и безнађа у његовој изведби постаје грчевита смјелост, довољан разлог и суштинска потреба императивне борбе, заслужене слободе, бесконачне храбрости и пријеко потребних идеала. Само толика истинска љубав према човјеку и ономе што човјек јесте, може изњедрити такву критику у којој Дечак из воде јако добро плива. Он нас жели чишће, боље, јаче, храбрије, смјелије, зато су његови звукови пријетећи, ријечи оловне, а гласови заправо крици. Опет све уједињено необиченом љепотом, чистом естетиком и филозофијом свакодневнице.

Чујете ли га како још увијек говори? Бежимо у мрак јер ватре има још у нама! Стакленим ногама и ходом по жици саставимо крајеве, исцепане поруке, трагове под прозором и обале под јастуком! Ми смо слободни! Ми смо снажни, ми смо јаки! Заборави прошлост и јави има ли промене у твојој глави! Живимо у причама, бранимо се ходамо и славимо неке безвезне ствари, неке безвезне приче што је смислио неко у само пар година за нас. Ослободи се! Зашто си остао? Зашто се не вратиш? Овде те требамо, овде те чекамо! Ово је земља за нас! Ово је кућа за сву нашу децу! Заборави прошлост, заборави страх, заборави осећај везан за доњи стомак и кад радиш немој хватати на стару славу и кад мислиш ослони се на своју главу!

Репертоар његових потреба и болова је универзалан, безвременски, надасве људски. Ставови су илустративни, а поруке јасне и видљиве. Он, можда, мијења облик као видра, али опет има јасне ставове о сталним потребама:

Моћ почива негде иза дебелих врата, ја бих хтео да владам! Опет осећам глад! Време ми више није проблем! Новац у рукама! У интерпретацији живота или нечег сличног томе, Дечак из воде је свеобухватан и незаустављив, с истом мјером предан социјалном, као и љубавном, колективном, приватном, далеком, блиском, од првог до посљедњег, без подјела и разлика.

У стварном свету око нас говори нама знаним језиком, јер свима нама треба свет отворен за трчање, ту је увијек неко ко је сав наш бол, често желимо само заборавити овај дан и прошли дан. И ви ћете мени рећи да Дечака из воде нема и дан – данас. Да је он прошлост? Да су то можда нека друга времена.

Хаааалооооо! Он је жив. Зар га не чујете? У куту студентске собе и мраку јефтина пића, оронулом асфалту напуштене улице, недосањаним жељама бретеле жене с пијаце, џепу мрава и стијени хијене. Он живи. Дише. Још увијек не чујете његове ритмове, ријечи и гласове? Онда ослушните властито месо, опипајте безизражајне наборе, повратите на олињале године.

Рокенрол је можда мртав, Југославија је мртва, али он није. Он је, побогу, Дечак из воде. А вода и дијете никад не умиру. Они живе обнављајући нас, наше потребе, снове, страхове, туге, амбиције. Све то још увијек живи и живјет ће у Дечаковим тешко обојеним самогласницима, апокалиптичким ритмовима, разјареним римама, полудјелим мелодијама. Крик, бијес, (м)учење кроз његову музику или свакодневницу улице. Гдје је љепше, чишће, отмјеније, оданије?

Ви неми људи без милости, ви неми играчи свог обредног плеса, и на овај дан и на било који други овај град би могао боље, ми смо дозволили да ствари оду предалеко, ова је борба била испод части против разума. Растемо, пазимо, случајно газимо, а Дечак из воде нам још увијек поручује да би овај пут могао трајати вечно. Његови стихови нису исписивани по споменарима, мало се или нимало „врте“ по данашњим ТВ програмима, о њима се пише с времена на вријеме.

Мени је то болно, али нашем Дечаку из воде мање је битно. Њему је мање битно хоће ли и која ће улица носити његово име, ко ће и колико зарадити на његовом лику и дјелу, ко ће га и зашто сматрати југославенским рокенрол архетипом, а ко наркоманом. Нашем Дечаку из воде је то све мање битно све док још увијек има људи који га, заиста, разумију и живе његове ритмове, стихове, акорде, не дозвољавајући да заувијек останемо чиреви на лицу Европе. Све док још увијек има коме поручити: Ниси сам, ниси сам, твоју сенку настављам, твоје лице преклапам, твоје речи понављам. Смири се, сабери се, буди исти као пре, такав каквог добро знам, бистар, јак и сигуран.

Извор: 6yka.com/Novinar.me

Прочитајте још:

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: