Никад није касно

Пише: Лука Кешељевић 

Дуга лоша владавина нужно собом носи катастрофалне последице, а то се у нашем случају потврђује нарочито када је у питању рурални развој. Наиме, свједоци вишедеценијске антистратегије, тачније уништења села у бившој СФРЈ, а то се нарочито рефлектовало код нас у Црној Гори. И наше генерације још памте приче о задругама, уништењу сточног фонда, опорезивању стоке све у име вјештачки наметане индустријализације, која је углавном била политиканска, а не базична. Сами слом тога система нам се још више обио о главу него његов развој и примјена, јер као што је познато, нерентабилни систем привреде када је пропао, створио је велики број социјалних случајева. У тој новој реалности није се свако једнако снашао. Најмање отпорним је сјекиранција живот скратила. Неко је почео да зарађује као дрвосјеча, неко ко је имао оштрије око и прецизније руке прихватио се неког заната, неко отишао у криминал. Дакле, испоставило се након вишедеценијског „замлаћивања“ како смо сви исти и једнаки (а неки у томе, ипак, једнакији) да смо сви различити, а та различитост која се темељи на слободи је мач са двије оштрице – носи и добру и лошу страну – то јест, и ризик и добит.

Како је никшићка општина по простору највећа у читавој Југославији и како јој је рељеф добрим дијелом брдско-планински, добрано је осјетила ту политику уништења села. Као примјер осмодеценијске руралне антиполотике и антистратегије налази се у сјеверном дијелу Мјесне заједнице Вилуси (која се налази на крајњем западу општине), тачније у селу Балосави у заселку Кешељ Градина, која карактеришу брдски предјели са мањим и већим, али врло плодним удолицама. Земљорадња је одавно сведена на минимум, што због расељености, што због тога што сељани када сију културе, једним оком гледају у небо, а другим у земљу, па с обзиром да су године често сушне, тај рад умије бити „вересија“, јер се деси да се скоро ништа више из земље не извади него што се посије.

Наведена село и заселак иако нису инцидент, иако се могу узети као правило које потврђује антистратегију и антиполитику ненародних власти, нужно је истаћи да у њима од Другог свјетског рата до недавно није ни ексер никада закуцан о трошку федерације, републике, нити општине. Уочи Другог свјетског рата кроз тај крај је у вријеме владе др Милана Стојадиновића саграђена пруга узаног колосијека Никшић – Билећа, која је са цјелокупном инфраструктуром завршена у периоду 1935-’38. Тада наша села добише везу са свијетом. Један сеоски паметар тада рече: „Сад је Сарајево близу, а Сомина далеко.“ Упита га неко: „Како то?“ „У Сарајево стижеш сједећи, а док дођеш у Сомину, треба да се добро умориш“ одговорио је он. Пруга је била револуција не само за крај куда је прошла, већ и за читаву тадашњу Зетску бановину и касније СР Црну Гору. Скоро све што се касније изградило, њоме је довучено. Мјештани добили посао „на кућу“, са тог посла многи многи добили пензијицу. Са проласком пруге и пољопривредни производи добили на цијени. Послије 38 година успјешног рада, пругу прогласе нерентабилном и укину је. Тако то дође: ненародна Краљевина Југославија је градила, а народна СФР Југославија је рушила. Ко није био испунио услов за пензију, премјесте га на пругу Бар-Београд да ради до стицања услова и то их настане у врло неусловним баракама. Та антистратегија додатно убрза расељавање народа без елементарних услова за живот. У неким станичним зградама осташе стари станари. И они умријеше. Како то често бива у радничком самоуправљању имовина – они прелијепи и квалитетни објекти – буду као њива оној Кочићевој приповијеци „ни Давидова, ни царска, ни спахијска“ и тако изложени пропадању, али и након вијек одолијевају зубу времена.

Послије укидања пруге удаљенији сељани почеше кроз љуту тврђу да пробијају путеве до кућа и то све ручно без икакве помоћи државе.

Истина, деценију послије укидања пруге, електрификација је одрађена 1985/6. али све о трошку удуоничара, јер су плаћали скупе прикључке. Даље, све је одрађено у режији становника – сељака захваљујући њиховим вриједним, солидарним акцијама.

У последњој деценији прошлога и у прве двије деценије овога вијека новим властима су уста била пуна ријечи о руралном развоју, али што се инфраструктуре тиче није се превише урадило. Али, намучени сељак је коначно добио здравствено осигурање, не опорезују му стоку, него добија подстицаје, старији и неке надокнаде, ни то је све висока политика. У Кешељ Градини и Балосавима се инфраструктурно за те три деценије није урадило баш ништа. Додуше, није фалило обећања око асфалтирања дионице пруге: те одовуда ће, те отуда ће, те по километар, те по два, те може, те не може. Што би рекли: „Лажи лажо да се веселимо!“ Искрено, нико то није за озбиљно ни узимао, јер је народ научио да га политичари лажу. Како које дијете заврши основну школу, одмах некуд сели,али по неко и остане. Дионица бивше пруге – сада сеоског пута постајаше све гора и гора. Није се знало јесу ли горе зими слеђене локве, љетна прашина или када с прољећа и с јесени ударе кише. Поправљање макадамског пута који је раван је сизифовски посао. А пут је и даље врло фреквентан, јер користе га не само сељани, већ и ловци и туристи и неријетко умије бити алтернативни пут за Билећу и Требиње када је магистрала затворена за саобраћај.

Но, свему дође крај, па и ненародној власти која коначно паде 14.3.2021. Кад то Бог и народна воља удесише, на мјесто челника општине дође млади господин Марко Ковачевић, сталожен, тактичан, прагматичан, амбициозан и – што је у нашем случају врло важно – правичан и са жељом да помогне и наш крај препороди и исправи неправду и вишедеценијску небригу. Не само из нашег краја, већ широм општине народ укапирао да је са доласком Ковачевића дошао вакат да се ствар мијења на боље, па одасвуд навалили са инфраструктурним проблемима. Свако види и осјећа своју шансу, па навалио и вели „сад или никад“. У неким селима грађевинске машине у вријеме његове власти су дошле први пут у историји. Некима чак чудно како то да дође власт и политичар који не лаже. У вријеме његовог првог мандата одрађени су бројни пројекти у граду и ближој околини, а поређења ради, у руралном подручју асфалтирано је око 300 километара, а претходни режим ни за дванаест година није толико урадио. Веровали или не – у последње вријеме Никшић постаде кандидат за Европску престоницу културе. У много чему другоме види се Ковачевићева визија равномјерног развоја општине.

Са Марковим доласком, дође на ред и „наша“ пруга. И прије него што је постао предсједник, знао је Марко за нас да смо били предмет небриге и неправде, па, с једне стране, као вјешт политичар и са друге стране, као поштен човјек говорио је да ће користити све модалитете да се она асфалтира. Свједок сам и искрено признајем да је можда у неком моментима предсједнику и његовим сарадницима било лакше и гвоздене виле прогутати него са народним нестрпљењем на крај изаћи. Све то има цијену, али и резултат, јер за њега је у толико лакше што има циљ и што му је као правом политичару на првом мјесту резултат. Како се приближавао решењу овог највећег проблема наше Мјесне заједнице, говорио је: „Лујо, то ћемо за следећу годину у Капитални буџет, па да се то све одједном уради.“ Колико га познајем, знам да није био сигуран у то, не би то сигурно ни говорио. Уз све компликоване процедуре и вријеме, дође на ред и реализација. Радови су успјешно завршени након мјесец дана. Раднике смо третирали, али и они нас као најближи род, а саме радове чак мало бајковито. Након овако квалитетне припреме, доброг слоја асфалта и доброг засипања, сигуран сам да овај рад може да надживи макар нашу герацију. Уз то, не само да је испоштован пројекат који предвиђа 6350 метара, већ је додатно урађено још 1000 метара, јер као прави домаћини ушпарали су нешто новчаних средстава од припремних радова. Тако један од најгорих путева у општини и сигурно најгори у Мјесној заједници Вилуси сада је најбољи.

Марко Ковачевић нас је задужио више од Милана Стојадиновића, јер Стојадиновић није знао за наша села, а када је пруга трасирана, постојало је више опција. Под утицајем тада политички врло моћног нашег рођака народног посланика др Николе Кешељевића, побиједи опција да пруга прође кроз Кешељ Градину и Балосаве иако је то била тежа траса не само за пробој, већ и за одржавање, јер је углавном у осојној страни.

Хвала народној власти, посебно њеном челнику господину Марку Ковачевићу са сарадницима и хвала вриједним људима из фирме Механизација и програмат који су радове успјешно извели.