Ниједна застава није толико скрнављена као црногорска тробојка

Пише: Јово Пејовић

Сви који су вјеровали да ће предлог Демократске народне партије Црне Горе да тробојка буде народна застава добити потребну већину и бити усвојен, били су у великој заблуди. Да би били сигурни да ће неки предлог бити усвојен, морате прије свега добро познавати главне актере на политичкој сцени, а прије свега њихов минули рад.

И док је било за очекивати да ће против овог предлога бити сви конституенти бивше власти, било да се сада налазе у опозицији или у новој власти, игрице једног дијела нове власти чије чланство преферира усвајање одлуке да тробојка буде народна застава, између тога да се допадну међународној заједници, а да не изгубе повјерење свог чланства, биле су више него очигледне. Теза да се ово питање остави за неко друго вријеме, може се довести у везу са оном када је одложен референдум о државно правном статусу Црне Горе, када су заговорници заједничке државе на најважнијим партијским функцијама то тумачили добром одлуком, не схватајући да су сеператисти куповали вријеме да обезбиједе потребну већину, коју у том тренутку нијесу имали ни на видику. Тако се плашим да ће бити и са тробојком, која је укинута голом силом тадашњег режима, који није уважавао вољу народа за коју сам сигуран да је у том тренутку у огромној већини била на страни тробојке. Успостављање нове државне заставе имало је за циљ да се направи отклон од Његошеве Црне Горе, али и да тадашњи челници државе себе представе очевима неке нове Црне Горе која од њих почиње. Ниједна застава није толико скрнављена као црногорска тробојка. Како би која власт долазила тако је у њу цртала своје партијске симболе, а брисала народне. Зато је било за очекивати да предлог ДНП неће проћи, али и због још понечег. Још у вријеме јединственог СНП, партије која се искрено борила да тробојка остане државна застава, а када је њено залагање голом силом осујећено, наставила борбу да тробојка буде народна застава, један од њених лидера Срђан Милић је први покушао да на партијском конгресу истакне нову државну заставу, вјероватно у намјери да пошаље поруку да и СНП креће неким новим путем. Након противљења већине чланова Главног одбора одустао је од те намјере, али је обећао да ће први дан након конгреса то учинити у свом кабинету, што је и урадио. Алиби за такву одлуку налазио је у ставу Комисије за припрему конгреса у чијем саставу је био и један број сада актуелних политичара расутих у разним партијама. Није непознато да је борба за фотеље гурала у други план борбу за велике идеје и вољу народа, као да су се фотељаши одрицали не само историјске прошлости Црне Горе, већ и своје прошлости и идеологије, рачунајући да ће протоком времена све бити предато забораву. На ту карту играју и они који у одбрани става да није вријеме за идентитетска питања, чланству причају једну причу,а иза леђа намигују међународној заједници шаљући сигнале да су на њиховој страни. Тако су у тајности намигивали и НАТО савезу, а пред чланством глумили његове противнике.

Но, како је вријеме мајсторско решето свакога дана се суочавама са откривањем заблуда на основу којих смо доносили судове о неким личностима и догађајима. Још један догађај ових дана привлачи пажњу јавности. Одлука Владе Црне Горе да разријеши дужности Предсједника борда директора Регионалног водовода црногорско приморје господина Зорана Лакушића у најмању руку је скандалозна. У тренуцима када овај колектив биљежи импресивне резултате, овакве одлуке говоре да ова Влада сваким даном све више срља у живо блато. Умјесто да господину Лакушић ода признање за огромне напоре које је уложио да овај колектив позитивно послује, да црногорско приморје коначно у свако доба године има довољне количине воде за пиће, да више нема нелегалне експлатације шљунка из корита Мораче, да буде спријечена даља девастација водоизворишта Боље Сестре, Влада се одлучила да уз кршење закона разријеши господина Лакушића и тиме још једном потврди да рад и резултати рада губе битку у међусобним партијским обрачунима.
Тако смо по ко зна који пут свједоци да се резултати рада више вреднују ван него унутар Црне Горе о чему говоре и међународна признања додијељена господину Лакушићу за успјешно руковођење овим колективом. Нажалост у Црној Гори скромни, стручни и способни људи, чије биографије нијесу испуњене аферама, корупцијом и криминалом немају прођу нити су миљеници оних којима је повјерено управљање државом. Зато се радујем што господин Лакушић одлази из Регионалног водовода уздигнута чела и што ће једнога дана свједочити како они који су њега разријешили одлазе погнуте главе.