Није за нас
1 min read
Батрић Бабовић
Пише: Батрић Бабовић
Није за нас. Најчувенија реченица нашег поднебља која се у посебно обликованој језичко-духовно-душевној ролни интензивно, вишенамјенски, театрално, реално, апсурдно и вишесмислено употребљава од 1945.године. У себи садржи припадност побједницима као “услов без кога се не може” и код данашње полиглотске заједнице народа и народности у Црној Гори има посебно значење. Ваља подсјетити да је унутарцрногорска вишејезична заједница свој замах доживјела давне 2006.године када смо МИ збирно, из свих етичких, етничких, политичких, државноформних, државотворних, правих и кривих скупова и производа, који без разлика и подјела творе вјечну Црну Гору на основу референдумских “ДА” и “НЕ”, замијенили истину лажима и реалне научне чињенице јединог културног интегрализма његовим фрагментирањем и претварањем у пестокупљевински концерн “нових мисли, идеја и дјела.”
Онда су из загрљаја будућих генерација отети Вук Стефановић Караџић, Петар Други Петровић Његош и Сима Милутиновић Сарајлија. И кола образовања са формирањем идентитетских будућности кренула су баш онако како је кренула јабука у вријеме Исака Њутна. Црна Гора јесте за све нас, а да ли Њутнови закони важе за нас тешко је докучити разумом који не може објаснити кашњење у формирању језика и цркве у односу на постојећу националну заједницу. Генотип и фенотип поднебља и поднебесја остају утамничени у односу на ово реално теренско стање. Ни Галилео Галилеј са Леонардом Да Винчијем нема одгонетку на загонетке овако формиране образовно-научне дилеме. Круг као круг воли зачараност. Ко у тај круг уђе постаје дио првог система трилогије Данте Алигијерија. Окреће се коло (не)среће.
****
И кад се давне 2006.године учинило да је све завршено показало се да осавремењена 1945.година ступа на сцену. Побједници и поражени морали су се погледати у очи и кренути у изградњу будућности земље ћије је име већ било овековечено на конгресу АВНОЈ-а у Јајцу далеке 1943.године давног двадесетог вијека са краја прошлог миленијума. Либерализовани и докапитализовани комунизам почео је да зида нови Устав и да бетонира све оно што ни АВНОЈ са Ј.Б.Т системом није учинио раскоријењеним и занавијек ископаним из народног ума и срца. Зидање приватне државе захтијевало је подјеле свих родова и врста људског памћења како би се сабор суфикса који скончава словом “ук” постао “начин живљења, услов друштвеног трајања и еталон националног вредновања” свега што би у нормалном свијету подлегло моралним казнама и санкцијама које прописују три кључна слова правне науке под именом КПЗ. Листа УНЕСКО града на Црногорском приморју, замијењена је нижерангираном докапитализованом листом два приградских насеља која су постала позната по трговини акцизним и неакцизним високопрофитним робама. Вавилон фиктивне заједнице народа узимао је данак у крви похлепом неконтролисаног и охолог господара. За шест деценија обновио се осавремењени неумрли синдром ослободилачке 1945.године. Резултати су видљиви. Тамница живи.
****
Једини европски пут чека да кренемо сигурним кораком ка бриселској стази неувелих ружа без трња и глогиња. То би се урадило без дилема и двојби, кад би бољшевичка бирократија унутра могла да опстане као дјевица под притисцима бриселског система споља. Два стандарда и два господара у европској агенди не могу бити “пут и живот”млађане црногорске демократије. Поглавља морају бити пракса, а не пука теорија са голим пољима реликтних нелустрираних унутардржавних “решења”. Ни данас након 80 година тадашње “побједе над пораженима” нема лустрације мрака и четири различито позиционирана слова у азбуци српског и абецедама страних језика. Можда се по начину лоцирања истине са болом унутар словног система, формирају и квалитативно одређују битност и вриједност једног народа у различитим друштвеним уређењима, укључујући у све системске трауме које носе друштвена преуређења. Све ово потврђује подсјећање на случај у селу Б.када је удовица М. дала последњи грам кукуруза народним кулацима (сила није добровоља) али ни у времену слободе никад није хтјела да ода имена (на)силника који су то урадили. Њен супруг је одступник до локације З.М у Словенији, дјевер М. капетан ЈВУО убијен са леђа на Мојковцу 1942.године, а дјевер Д. комуниста и борац једне партизанске бригаде у јужној Србији који је смрти спасио три голобрада војника ЈВУО. Њено потомство у Брисел воде генерали у црвеним чизмама. До Брисела милијарде удбиних тунела. Факат без могућности демантовања.
