Невесињски устаници из 1875. тешко би могли да замисле данашњу Црну Гору

Пише: о. Дарко Ристов Ђого 

Када су невесињски устаници, те 1875, кренули у неизвјестан али неминован подвиг ка слободи, били су нетремице загледани у двије српске престонице – ближе и мање Цетиње и велики и славни Београд. Данас, када славимо 150 година њихове храбрости, славно Цетиње одавно већ заборавља колико су га вољели Невесиње, Требиње и Љубиње.

Сигуран сам да би устаници из 1875. тешко могли да замисле данашњу Црну Гору, тј, како је често њени становници зову (e viva) Montenegro. Били су то културни и стамени људи – узмимо само за примјер војводу и свештеника Богдана Зимоњића, оца славног и образованог светитеља, митрополита Петра. Јасно би им било да ће неко у слободним српским државама свирати уз гусле, неко уз гитару, али ни њима ни оновременским Црногорцима, Бањанима, Граховљанима, Брђанима, не би на памет пало да ће за 150 година *Црна Гора* (MNE) више пажње додјељивати медијској драми око једне, ма колико важне, умјетничке награде, него Устанку којим је, на крају, Црној Гори придодат огроман дио Херцеговине и извојевана међународно призната државност некадашње српске кнежевине, потоње краљевине, чије име некако носи и овај данашњи ентитет. Најприје узбуђивање око награде Бећиру Вуковићу, сада медијски перформанс младог имењака Црне Горе на турском језику… Да је Црна Гора заиста она из 1875, расписала би конкурс за постигнућа која управо славе Невесињску пушку. Но ништа од тога. Моји су преци ономад плакали јер су их након толико страдања изручили на окупацију Бечу, но данас им се душе радују што не постадоше дио данашњег Монтенегра који не смије ни да их се сјети.

А да се нешто од тих времена задржало, показује управо понашање младог гитаристе. Колико год се заклињали у начела и идеје, и тада и данас многи ће промијенити све само не лојалност скутима Господара.