Невен Милаковић: Једна душа
Илустрација
Пише: Невен Милаковић
Ми нисмо имали годишње одморе,
Ни медени мјесец, ни слободне дане,
Често смо радећи сусретали зоре,
Све снујући да ће и нама да сване.
Нијеси марила за шминку, одјећу…
Најљепше ти било у мојој тренерци,
Тјерах те, само би одмахнула – Нећу,
Ја хоћу да нешто оставимо дјеци.
Пржила нас љета, крв зиме ледиле,
Тек сада ме муке, мила, твоје море,
Очи твоје топле, што су тугу криле,
И осмјеси што се са сузама боре.
Нијесам умио да ти пружим више,
А можда је, ко зна, Бог баш тако хтио,
Можда баш он ову исповијест пише,
Зна он, више сам те, једина, волио,
Но што грешни смртник може вољет` жену,
Он једини срца и душе познаје,
Зна, ни њему не дам твоју свету сјену,
Да си ту, у мени, док вијека траје…
Да смо стекли дјеци непролазно благо,
Наша једна душа, светилиште драго.
Bog te prati , Cikotane !!! Svaka počast !!!!