“Одрицање од НАТО структуре био би први корак ка оздрављењу и опстанку свијета“. (Имануел Волерстин)
Тог сунчаног мартовског дана у ОШ „Саво Пејановић“ у Подгорици, разигране главице, а међу њима и ја, ђак првак, ишчекивале су звук школског звона да огласи крај наставе. Умјесто њега, зачули су се јауци сирена. Збуњени и уплашени покушавали смо схватити шта се дешава. У том тренутку ни много зрелији око нас нијесу знали одговор на то питање. Весели дјечији жамор одједном је био замијењен вриском, плачем и избезумљеним дозивањем родитеља.
НАТО – тј. 19 земаља чланица на челу са САД – 24. марта 1999. године, започела је ваздушни напад на Црну Гору и Србију. Телевизијске станице извијештавале су запрепаштени народ о несвакидашњим дешавањима: “Напад је започет ракетама из америчких бомбардера Б-52, Б-2 и подморнице ‘Сплендид’. Пројектили су пали на војне и цивилне објекте у Бару, Улцињу, Даниловграду, Херцег Новом, Бијелом Пољу и Подгорици. На подручју барске општине погођен је са три ракете Црни рт, понта три километра удаљена од Сутомора ка Нехају, на којој је била постављена радарска инсталација. Пламен се видио неколико километара далеко’’.
Седамдесет два дана трајала је операција НАТО снага, лицемјерно названа ‘’Милосрдни анђео’’. Након тих седамдесет два дана пакла, народ је коначно могао да одахне и изађе из склоништа у којима је свакодневно тражио спас, бјежећи од НАТО „томахавк“ пројектила. Народ Црне Горе је могао да настави свој живот, али дјеца из Мурине (варошица на коју је тог дана испаљено 17 пројектила!) то, нажалост, нијесу могла. Дјеца из Мурине су постала симбол једног мрачног времена, жртве којима није дата могућност избора.
Епилог бомбардовања СРЈ: 2.500 погинулих цивила, више од 120 порушених болница, преко 80 порушених образовних установа, десетине срушених мостова, индустријских објеката итд. Да ли и послије ових чињеница наш спољнополитички курс треба да буде усмјерен ка НАТО-у? Ако смо још у дилеми, очигледно је да нас историја баш ништа није научила.
Но, наведено је тек једна у низу акција које су извели широм планете (Либија, Авганистан, БиХ…) готово увијек под плаштом одбране људских права и слобода, која се заправо сводила на разарање и дестабилизацију тих земаља с једне стране, а спровођење својих интереса са друге стране.
Након распада СССР-а и нестајања Варшавског пакта са свјетске позорнице, изгубио се смисао постојања и НАТО пакта као контратеже. Умјесто гашења, НАТО самовољно преузима улогу свјетског полицајца и постаје неформално средство које служи примарно за остваривање интереса САД.
Њихови интереси могу бити видљиви у различитим облицима: експлоатација нафте конкретно у земљама Блиског истока, подржавања диктаторских режима у земљама Латинске Америке, конкретно случај у Чилеу (Пиноче) и Саудијској Арабији (америчка индиферентност на крајње сурове услове живота у овој шеријатској држави), стварање терористичких организација ради дестабилизације одређених режима (Исламска Држава), отварање нових војних база (Косово, Украјина) итд.
САД су недвосмислено показале да више не посједују моћ управљања кризама које су саме изазвале. Почевши од свјетске економске кризе из 2008. (гдје су откриле своје слабости у погледу економије), сукоба у Сирији (гдје су саме створиле данас највећег непријатеља, ИСИС), и, на концу, кризе у Украјини (“Конфликт у Украјини расвјетљава опасност од НАТО-а”, Имануел Волерстин).
Идеја војне неутралности представља најхуманији и најрационалнији спољнополитички избор за Црну Гору. Неулазак у НАТО дефинитивно не искључује и могућност уласка Црне Горе у Европску унију. Доказ за ову тврдњу су сљедеће земље које су чланице ЕУ, али не и НАТО-а: Швајцарска, Аустрија, Шведска, Финска, Ирска.
Ове државе представљају бастионе демократије и поштовања људских права. Црна Гора би требало да гради свој пут у односу на свјетске трендове, тачније у односу на кретања савремених међународних односа. Потпуно је јасно да свијет више није униполаран и да је ушао у фазу унимултиполарности, што значи да са једне стране и даље имамо САД као супериорну војну силу, а са друге стране имамо Кину као економску силу, те чланице БРИКС-а као силе у настајању.
Сам концепт неутралности, за који се залаже и НВО Покрет за Неутралност Црне Горе, не представља приклањање ни Америци ни Русији, већ нуди избор треће опције, то јест, пут којим би Црна Гора сачувала свој идентитет и пуни суверенитет, дала свој мали допринос мултиполаризацији свијета, мирољубиву оријентацију и ширила добросусједске односе у циљу просперитета и сигурније будућности њених грађања.
Аутор текста је Владисав Дајковић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
