Неутралност као идентитет

О војној неутралности се код нас врло мало зна. Први разлог томе лежи у стању свакодневне контаминације свијести нашег народа бајкама о бенефицијама које доноси колективна безбједнсот. Други, можда и примарнији разлог, лежи у скромности знања наше академске заједнице. Потврду за ту скромност налазимо у чињеници да се на Факултету политичких наука УЦГ не изучава предмет Геополитика.

Да би се говорило о војној неутралности, неопходно је најопштије дефинисати неутралност, као и извршити историјски преглед различитих форми неутралности. Неутралност представља стање непристрасности неке државе, односно, њено неучешће у ратном стању између других држава. С тим у вези, историјски говорити о неутралности захтијева сагледавање традиционалног и хладноратовског поимања неутралности.

Најрепрезентативнији примјер традиционалне неутралности јесте Швајцарска, премда, у том контексту можемо говорити и о неутралности Шведске, Ирске и Финске. С друге стране, за примјер хлађноратовске неутралности узима се Аустрија. Шта чини суштину поменутих контекста? Епитет традиционално неутралне државе Швајцарска носи још од Бечког конгреса 1815. Есенција првобтиног облика швацраске неутралности лежи у томе што је имала карактер сталне (тоталне) неутралности. Дакле, ријеч је о неутралности чији су гарант биле велике силе (Русија, Пруска, Аустрија, Фрацуска и В. Британија). Карактер сталне неутралности знао се мијењати, будући да је оснивањем Друштва народа 1920, као члан ове организације, Швајцарска, донекле, одступила од тог принципа. Заправо, ријеч је о моделу тзв. диференцијалне војне неутралности, према којој је Швајцарска као чланица Друштва народа једино била у могућности да учествује у давању економских санкција некој земљи, а никако војних. На сталну неутралност се вратила након инвазије Мусолинија на Етиопију 1935. Послије ИИ свјетског рата, превасходно у процесу оснивања Уједињених нација, у Сан Франциску 1945, ова држава се више сматрала профитерском, управо због свог неутралитета током рата, што је изазвало њену дезавуацију. Ипак, неутралност је за Швајцарце била ствар политичког идентитета, а не само избора. Самим тим, на прагу Хладног рата, 1954, Швајцарском је завладала чувена Биндшнедлерова доктрина о тоталној неутралности. Та тоталност се огледа у ставу Швај царске да не сарађује са организацијама колективне безбједности, при чему се примарно подразумијева НАТО; да се не придружује било каквим економским санкцијама упућеним некој држави, као и да чува своју неутралност кроз економску независност, која налаже немогућност било каквих унија са другим државама; било какав облик сарадње, по овој доктрини, могућ је само као техничка ствар, (опширније видјети: Фишер, Томас 2013: 41-47)

Неутралност у јеку хладног рата

Већ од оснивања Варшавског пакта 1955. и блоковске подјеле свијета, рејтинг се враћа војно неутралним државама. Исте године војну неутралност обезбјеђује Аустрија. Њен модел војне неутралности сличан је моделу швајцарске неутралности са Бечког конгреса. Наиме, гарант за аустријску војну неутралност биле су четири водеће силе свијета након рата: СССР, САД, Француска и В. Британија. Примарно, западне силе су у неутралности Аустрије видјеле огроман интерес, будући да су се совјетске трупе повукле из тог дијела Европе након акта проглашења неутралности. И Исток је у томе видио свој интерес, управо због чињенице да је у дијелу централне Европе, уз Швајцарску, и Аустрија постала војно неутрална. Овим Аустрија представља класичан примјер хладноратовске неутралне државе, са основним задатком да у случају сукоба два блока она не приступи ниједном од њих.

Међутим, након пада Варшавског пакта и рушења Берлинског зида, што је условило униполаризацију свијета, војна неутралност је опет била на маргини. Неутралне државе су, да би сачувале какав-такав статус неутралности, правиле маневарске поступке, како током, тако и након Хладног рата. Тежећи ка интересу сопственог друштва,

Аустрија се окренула ЕУ интеграцији. Надаље, све остале војно неутралне државе, осим Швајцарске, окренуле су се ЕУ интеграцијама. Такође, све су оне постале чланице УН, иако након II свјетског рата ни јесу могле приступити тим организацијама, будући да су биле војно неутралне.

Оно што се из изложеног да примјетити тиче се става да бити војно неутралан не значи бити изопштен из међународних организација, које су настале по диктату колективне безбједности. Међутим, узети учешће у тим организацијама укида тотални облик војне неутралности, чиме улазимо у домен флексибилнијег статуса неутралности. Све то говори да бити у међународној организацији не инволвира одрицање од војне неутралности, штавише, данас постоје оне државе којима се неутралност гаранту је од стране организација колективне безбједности. Примјер једне такве државе јесте Туркменистан, којем су УН 1995. гарантовале неутралност.

Самим тим, војна неутралност није само безбједоносно, већ, прије свега, економско питање. Из тог разлога војно неутралне државе желе да обезбиједе економску сигурност својом неутралношћу, а безбједносну сигурност чврстом сарадњом и учешћем у међународним организацијама. Чини се да би и Црна Гора могла да искористи такав начин вођења спољне политике, као што га имамо у Швајцарској и Аустрији. Безбједност је гарантована учешћем у УН и Партнерству за мир, а у будућности и приступом у ЕУ. На тој основи, војна неутралност би била огроман потенцијал за економски напредак.

Аутор је предсједник Скупштине НВО Покрет за неутралност Црне Горе

Објављено у дневном листу „Вијести“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: