На простору Бара гдје су људи одувијек живјели у хармонији са природом, чесма је била својеврсна идеализација и сновиђење. Њу је пратила злехуда судбина, јача од обичаја, традиције и навика, са снагом која не подлијеже ни једном ауторитету, па ни породичном, сувјерено служећи на понос и као слуга и као господар.
Посједујући у себи древну мистику, љепоту и снагу живих људи, свој код, нарацију, митологију животне енергије, неиспричаних прича и запис предака оне су, као вјерна слика једног времена, својим видљивим и невидљивим лицем браниле, славиле и штитиле живот једног начина живота. Чесме су посљедњи бедем смисла живота, саздане од страсти и љубави према животу; код старијих буде носталгију, код млађих радозналост, код етнолога инспирацију за истраживања, јер су себе афирмисале као заштитник и чувар огњишта, дијелиле судбину свог народа, давале ток животу. Оне свједоче о нашим прецима боље него многи записи.
Књигом Чесме, хајрати и задужбине у барском крају, која се недавно појавила из штампе, Мирза Кургаш је софистицирано, аналитички поткријепљено, сталожено, храбро и поносно проговорио о чесмама, задужбинама и јавном добру овог краја. Са значајном дозом сјете, резигнације, покаткад и огорчења, што је типично за мислеће људе нашег доба, Мирза је пронашао начин да свијет прошлости и своје опсесивне теме уврсти у наратив, чиме се, преко реминисценције своје тематике издвојио од других аутора, сличне проблематике.
Фото: Монтенегрина.нет
Колико год прошлост мјерили својим аршином, није увијек једноставно од таквог комплекса архетипског културног диверзитета селектовати мотивску окосницу за књигу која има претензије да носи у свом бићу ароматичне асоцијације овог поднебља. Ова феноменолошка тематика је толико јединствена да је сасвим могуће рећи да о њој заправо још ништа није написано, а Мирзу је традиција вукла и водила кроз различите слојеве свијести, подсвијести и стварности, што је одраз личног трагања есенције за амалгамом у којем ниједан живот не мрзи прошлост.
Из визуре садашњости, Мирзи није било лако издвојити ово културно добро и сагледати његову културолошку димнзију, ако оно не посједује специфичну значењску дубину и суптилност, своју инспиративну и изазовну аутохтону причу, с моћном патином времена.
Фасцинантан је спој нечег толико далеког и ове реалности која нам данас јечи у главама да човјек посумња да је тако нешто уопште егзистирало. Умножени трагови и гласови који долазе из минулих времена једно су велико чисто небеско огледало у које би се требало загледати и видјети ко смо и шта смо, куда идемо и у шта вјерујемо. Уосталом, стара је истина и мудрост да не можемо побјећи од себе самих и да своју наслијеђену природу носимо са собом.
Традицијска вертикала која сеже из дубине прошлости с много мање емоција обликује и данас нашу културну традицију и духовну самосвијест. Она није више само историја једног народа, већ вјековни аманетни супстрат који су наши преци својим знањем, духом, васпитањем, дјеловањем и понашањем, те филозофским, етичким и религијским схватањем унијели у умјетност, архитектуру, књижевност, кулинарство, хигијену, у свој свакодневни начин живота. Ниједна цивилизација се не може развијати без ослонца на сопствену традицију и коријене; нестајање и настајање увијек се прожимају, додирују и наслањају.
Културно искуство прошлости показује своју релевантност у формирању човјековог индивидуалног и колективног идентитета, а уколико не постоји јасна свијест о тој хиљадугодишњој историји, онда се она показује кроз архетипове колективно несвјесног, опомињући савременике на њихов однос према животу наших предака и према њиховом погледу на свијет. Дакако, свако вријеме има своје мане, привилегије, предности, а културолошко насљеђе треба да служи као поље свакодневне интервенције и креативности савременог човјека. Уосталом, прошлост је само једна димензија садашњости, а аутентичне вриједности су далеко од улице и свеопште свјетске буке.
Као алхемичар из прохујалог времена и гласноговорник најдубљих истина, вођен радозналом неупитношћу, интуицијом и имагинативном свијешћу доживљеног, Мирза Кургаш није трагао за истином изван стварности већ за истином унутар реалности. Ово је свједочење о правим и најскривенијим вриједностима традицијске душе барског становништва, очишћене од сувишне декоративности и нарације, препознатљиве по малим детаљима као залога континуитета, због чега заслужује да буде трајно валоризована у сјећањима наших покољења.
Моћ овог драгоцјеног рукописног бревијара да својим казивањем „отворе двери прошлости, растворе тешко бреме и наслаге времена, одшкрину тајанствене одаје у којима се скрива непроцјењиво благо знакова и трагова величанственог људског умијећа.“
Пред јавношћу је још једна књига каква често недостаје и богатијим културама, која ће бити корисна овој и наредним генерацијама. Вјерујем, да овај вриједни манускрипт, са довољно свјетлости у себи и подразумијевајућим универзално неупитним вриједностима, треба да заслужи пажњу љубитеља добре књиге. Овим свједочанством, Мирза Кургаш је на брилијантан начин показао да аманетне поруке, као оновремени дамар, као хроника једне носталгије и колективне меморије, са снагом искрене потраге, неомеђени од било кога или било чега, остају заувијек неизбрисиви као раскошно свједочанство вредновања вјековног трајања виталних образаца наслијеђене патријархалне отмености, њеног ауторитета и мјере људске мудрости.
<
Мирзине чесме, хајрати и задужбине у барском крају, као тестаментарни залог, израњају у свијет данашњости, као једва чујни ехо неке изблиједјеле разгледнице пристигле из сањане земље која више не постоји. Оваква јединствена, систематична, свепрожимајућа обрада културне баштине, без сумње, велики је и непроцјењиви допринос у изучавању читавог једног комплекса културе сјећања, очувања меморије и споменичког комплекса. Његова инспиративна трагања износе на свјетлост дана скривене бисере времена које том времену дају трајни жиг смисла вриједности и посебности. Овим свједочанством, Кургаш је показао да не можемо побјећи од себе самих и да можемо поново проживјети властити живот, свједочећи о себи, једнако као што своју.
