Neodoljivo podsjeća na Mona Lizu: Bila je najznačajnija žena renesanse i suparnica Lukrecije Bordžije
Izabela d'Este, foto: Telegraf
Iako nije bila umetnica, njeno ime je neodvojivi deo istorije umetnosti, uz najpoznatije stvaraoce svog doba. Izabela d’Este, Markiza od Mantove, rođena je 19. maja 1474. godine. Njen život danas nam je najpre poznat zahvaljujući bogatoj prepisci koju je vodila sa svojim krugom prijatelja, saradnika, rođaka.
Ta prepiska, sa više od 2000 sačuvanih pisama, donosi informacije ne samo o umetničkom svetu renesanse, već i o jedinstvenoj ulozi koju je ova žena imala u njoj, piše Avant Art Magazin, prenosi Telegraf.
Rođena je u aristokratskoj porodici u Ferari, učila je rimsku istoriju, a veoma brzo je počela da prevodi sa grčkog i latinskog.
Sa samo šest godina već je imala ugovoren brak sa Đanfrančeskom Gonzagom, budućim markizom od Mantove. Brak je sklopljen deset godina kasnije, 1490. godine, kada je Izabela napunila 16 godina, a Gonzaga postao markiz i general vojske Mletačke republike (Venecije).
Četiri godine posle sklapanja braka, Izabela je rodila prvo od osmoro dece, ćerku Eleonoru. Deca su se rađala kontinuirano, iako je samo godinu dana pošto se Izabelin brat Alfonso oženio Lukrecijom Bordžijom, ona postala ljubavnica Izabelinog muža Frančeska.
Lukrecija se pre toga prividno sprijateljila sa Izabelom. Iz Izabelinih pismama koja su sačuvana, otkriva se da je i ona sama znala za tu aferu između zloglasne Lukrecije Bordžije i njenog muža, opisala je i svoju emotivnu patnju, ali i napade ljubomore.
Očigledan talenat za politiku, široko obrazovanje i promućurni koraci pokazali su da je Izabela mnogo kompetentnija vladarka od svog muža.
Posle smrti muža Gonzage, 1519. godine, Izabela se vratila u Mantovu gde je vladala zajedno sa svojim maloletnim sinom Federikom. Igrala je i značajnu političku ulogu koja je poboljšala poziciju Mantove i pretvorila je u vojvodstvo. Za drugog sina Erkola obezbedila je kardinalsko mesto.
Poslednjih godina života, Izabela se vratila u politički život, vladajući u Solarolu u Romanji, sve do svoje smrti 13. februara 1539. godine.
