Нема вишка камења
Бећир Вуковић
Пише: Бећир Вуковић
Фикционални црногорски идентитет подржао је и Субнор на челу са Зувдом Хоџићем. Из букове дубоке ладовине моле Мила, послије 30 година да се спусти са неба на земљу, и оснује ‘црногорску цркву’. Ругајући се Цркви, истом поштом стигао је и свитак предлога – петокрака умјесто крста.
Силом неприлика, на столу имамо Закон о такозваној слободи вјероисповијести, коју прописује држава. Требали би знати како доћи до фамозних прописа, да ли су у облику личне карте, партијске књижице, или, што је најбоље, у облику пасоша. И, колико коштају. На страну примедба: зар из Јеванђеља не зрачи слобода, љубав, спасење… Али, теолог, Мило, друкчије мисли. Слобода вјероисповијести се – прописује. У духу времена.
Како је кренуо са градњом ‘нове цркве’, Мила ће запамтити сваки црногорски камен. Наћераће сваки камен из зида ‘црногорске цркве’, да га памти до краја свијета.
Са друге стране, морали би још знати, шта Пацоли каже о судбини Високих Дечана.
Не може ми држава дати право да вјерујем. Не може ми држава дати право да мислим. Не може ми држава дати право да сумњам. Кад је тако, хвала држави што ми је дала право да дишем, и пишем.
Како да ми други одређује: ко сам ја. Зар то осетљиво питање није остављено мени. По њиховом – ја нисам ја. Ако ми неко одређује ко сам ја, онда ми може пришити шта хоће, још и то да ја нисам ја. Као што прописује да ми нема спаса.
Сваке године попут баука кружи нови термин који описује опште стање ствари и свијета. Ове године у моди је – постистина. Постистину налазимо у распону (постистина), од поезије до политике. Постистина или не – ја сам ја. Хвала богу, доћи ће вријеме кад ће бити и обрнуто стање – ја нисам ја. Али, о томе, нећемо одлучивати нити ви, нити ја.
На овом камену није било много оних, који су, може ли се рећи – правили цркву. Онога, на кога мислимо и ви и ја, у оваквом тексту и контексту, грехота је и помињати.
Како рационално разговарати са бићем, које прави ‘нову цркву’. Подвуцимо – рационално. Са тим узвишеним бићем не може да разговара онај који постоји. Подвуцимо – постоји. Како. Никако. Бог не постоји. Бог је вјечан. Онда, онај који постоји (рецимо он), не може да разговара са оним који је вјечан.
Ко сам ја, да бих разговарао са тако ‘узишеним’ бићем. Такво биће, које је у стању да прави ‘нову цркву’, може ша хоће, и шта пожели. Вратимо се пола корака. А, тек, колике су му могућности ‘креирања’ на непрегледним пољанама прошлости. Хтјело се рећи – које су могућности лажи, крађа, фалсификовања. Без сумње, фантастичне.
Градитељ ‘нове цркве’ може да поништи и догађај. Да поништи пола историје, од Христа наовамо. Све, на шта се загна. Једним гласом да поништи бој на Мојковцу, и режира нови, којим Он – командује. Будући да има такву и толику моћ, често поништи и фамозну постистину. Сан претвори у јаву. Врати реализам у романтизам.
Како обновити оно што никад није постојало. Баш бих волио да знам, да ли су такве ствари могуће изван Монтенегра. Ако су могуће, зашто те идеје не извозимо. Колико знам, свако се откриће „извози“, сваки се патенат продаје. Нису црногорци измислили точак, него га позајмили, одн. „увезли“. Цијели свијет купио је ватру од Грка. Прије нафте, Арапи су извозили бројеве 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, чак, и 0 нулу. Елем, слично је и Мило – постао шифром за свашта. Само, о будућности, ни а. О, реалији, ни р. Само о политичкој теологији, да. Да позајмимо фон Шмитову фразу.
Мило: шифра.
Мило: шифра за државу, Мило: шифра за цркву, Мило: шифра за суд, Мило: шифра за кесу, Мило: шифра за касу.
Смисао цркве је спасење. Али, наумио, Мило, да управља и спасењем. Или, да стави рампу, и наплаћује сеобе душа – путарину душе. Или, пред крај владавине, хоће да се очисти, и залутао на првој страници молитвеника.
Је ли било диктатора да оде у монахе: одрекне се и себе и свијета, и повуче се у манастир, да никад више не види своју сјенку.
Шта са ктиторима који почивају у задужбинама. Може ли Стефан Вукан да изгуби станарско право у Морачи. Ко ће Немањиће да ишћера из Мораче у Морачи.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zuvdija je kao beba bio partizanski kurir.Prenosio je poruke u pelenama.Čim bi mu stavili poruku mali Zuvdo bi se uneredio.Dali je to bio strah od odgovornosti ili trik da neprijatelj ne zavlači ruku ,prije će biti da je ovo drugo.Zuvdo je nosilac spomenice iz 1941 iako je rođen 1943,imao je dva svjedoka.
Neće ih Zuvdija vratiti jer su unosne. One otvaraju put za nacionalnu penziju. Prima nacionalnu. Boračku nadpknadu kao dukljanski akademik. Itd.. Univerzalac. Zamislite da Ranko Jovović ili Bećir Vuković u Sarajevu primaju nagrade ili su predsjednici žirija za nagrade vezane za Kuran i da zbog tih nagrada dobiju nacionalne penzije u federaciji. Ne možete da zamislite. Jer je to nemoguće. Samo su u ovoj državi neprijatelji Ranko i Bećir a Zuvdija prime sve nacionalne apanaže.. Zato nam je sve ovako kako jeste.
Да ли ће З. Хоџић вратити награде „Мирослављево јеванђеље“ и „Стефан Митров Љубиша“? И штано сад, након вељеактивности дотичног лауреата, веле чланови и чланкиње жирија који су му их додијели? Мирослав,брат Стефана Немање и Стефан Љубиша „Јер Срб сам вјером православном…“
Moj pasenog:
„Kako da ga ne glasam,on je mene objasnio ko sam.On mi je pokaza put ka Srpstvu.A onda mi skinuo povjez s očiju.Ja sam zbog njega bradu obrija.Duvan najbolji sam pusio kad su drugi zavijali.Ja sam se oblačio ka on,bachio sam rolku i džemper kad i on i reka Dani mojoj da mi ne pokazuje više džemper ni kad idem na Žabljak.Zbog njega sam se odreka i kumova,e su bili zabrazdili za Momom.Čuš,Srbija,što mene znači Srbija ako je on neće,ne vala ni ja ,ni za 100e.A velju,ja sam Srbin,jes
ka što sam Rumun,pa dje živim?Kuku mene kaza mi majka ,a otac se izbeći i zinu kad mu ja reko jednog dana,da nijesam Srbin.No šta si nesreco,upitase me sestra i sin.Ja sam ono što i Milo!U crkvu više ne idem no u park dje su Tita metnuli.Što ću ja u crkvu,kad on nije krsten,a bi volio bogomi da obuče mantiju ,e bi mu stajala ka Njegošu.Dava mi je za izbore i mene i ovijem mojim gundjalima što je moga.Pa ne može nam davat ljetovanje,ili platu po 300e.Sad sam počeo ka on da učim engleski,trebaće,ko će se vazda srpskim batrgati .“
Ps.E djavle,najviše mi ža što me ne razumijes,ama ni ja bogomi, no kud ću no za njim,valjda on zna bolje od mene ko sam i što sam.