Нема измирења без покајања. Нити правде без истине.

У име Савеза Срба Београд
Жељко Чуровић

Истина је да је Југословенска војска у Отаџбини била прва у поробљеној Еврпи, која је подигла устанак против фашистичке Њемачке у априлу мјесецу у сукобу са усташама код Дервенте, под командом Драгољуба Михаиловића.

Та иста војска је читаво вријеме рата водила борбе са окупаторима и сарађивала са савезницима Америком и Британијом, узгред спашавајући петстотина америчких пилота. У знак захвалности, предсједник Америке је одликовао највећим америчким одлимовањем Дражу, а Америка му је подигла споменик.
Истина је да је Тито 1942.г. изјавио да Њемци нијесу наши непријатељи.
Истина је да је и партизански покрет био антифашистички.
Истина је да је Тито наредио да се побију сви партизански команданти који су хтјели да ослободе логор Јасеновац.
А истина је да је логор Јасеновац радио пуном паром шест мјесеци након ослобођења Београда.
Истина је да је Тито тражио 1944.г. бомбардовање Подгорице и да су му у знак захвалности за толико погинулих Подгоричана, ДПСовци подигли споменик.
Истина је да су комунисти у Црној Гори склопили споразум о ненападању са Италијама, албанским вулнетарима и муслиманском милицијом, да би се лакше обрачунали са четницима.
Истина је да је након тог споразума отворен простор за злочине над Србима у Црној Гори поменутих злочиначких организација.
Тако је ханџар дивизија заједно са ССовцима направила два геноцида у Велици и у пивским Долима.
Истина је да је и Павле Ђуришић направио договор са Пирцијом Биролијем учесником Солунског пробоја на страни Срба о ненападању, да би могао пружити отпор албанцима, муслиманима и партизанима, који су клали и убијали српску нејач, свештенике, интелигенцију и домаћине широм Црне Горе.
Истина је да је Павле Ђуришић ослободио Колашин од партизана, који су за 29 дана,(колико су држали Колашин) убили на најсвирепији начин близу 500 људи.
Истина је да су Зорки Лашић провлачили руке кроз расјечене дојке на „пасјем гробљу.“
Истина је да су Маја Милошевића жива распорили, извадили му срце и ставили у сопствене шаке, а облутак из Таре ставили умјесто срца. Тако их је родбина пронашла.
Истина је да је државна комисија пронашла само 36 лешева после рата, у колашинском лугу, које су назвали злочинци пасје гробље, јер је једини метак који је опаљен на овом стратишту убио пса Илије Мандића, који је трагом дошао за домаћином и легао на раку у коју су били затрпали Илију. Онда су одрли пса, разапели кожу у виду крста и написали на дасци „пасје гробље.“
Ово су били најмонструознији злочини који се могу замислити, јер их је чинила брацка рука. А најдубља је брацка рана и она се најдуже памти.
Кад је Павле заузео Колашин, наредио је да се откопају раке у колашинском лугу и позвао родбину да свак свога носи. Тако се и десило да је родбина понијела своје мртве, познавајући их по гардероби или другом обиљежју, јер их по лику нијесу могли прпознати, пошто је свакоме глава била разбијена маљем. Зато је та велика разлика између стварног броја мртвих које је Павле нашао и оних које је утврдила комисија после рата. Очигледно да тих 36 жртава није нико понио 1942.
Истина је да је Павлле Ђуришић одступао преко Босне, са 8000 војника и 7000 нејачи, међу којима је била и његова мајка, која је умрла на Вучјаку.
Истина је да су црногорски четници одступали под борбом, јер су их гонили партизани, а ишли су у усташко гнијездо на Лијевча поље, на задату ријеч Секуле Дрљевића.
Истина је да је Павле наредио код Добоја, кад је увидио своју погиибију, да се нејач и ко хоће други враћају за Црну Гору, у нади да ће неко преживјети.
Нејач је остала на једној пољани, њих 5000, ту су их опколили партизани и побили све до једног (дјецу, старце и жене). На тој пољани је послије рата био терен фудбалског клуба Полет и педесет година се играо фудбал над моштима црногорске нејачи. Све до 1996.када је честити Мирко Стојчиновић (предсједник Општине Добој) покренуо акцију и ппдигао спомен костурницу у коју је сабрао мошти тим мученицима.
Истина је да су Павла Ђуришића заклали усташе на Лијевча пољи и сву његову пратњу који су били уз њега до последњег часа.
Поставља се питање:
Ако су усташе били ударна песница фашистичке Њемачке на овим просторима, зашто су убили Павла Ђуришића, ако је како тврде комунистички извори и он био сарадник окупатора.
Дакле,
Нема измирења без покајања.
Нити правде без истине.
Затрпавати истину, да се не би сазнали злочини наших очева или дједова је саучешће у злочину и продубљивање рана које на такав начин никад неће зарасти.
Неважни су споменици највећих злочинаца над Србима и оних који су водили албанске вулнетаре, и оних који су командовали ханџар дивизијама или муслиманском милицијом, па ни онај највећи злочинац српског рода коме су подигли споменик у Подгорици, а због тога епитета су му очигледно и подигли споменик…
Важан је мир међу браћом!
Смогнимо снаге и подигнимо један заједнички споменик искрвљеној браћи (партизанима и четницима) на коме ће писати:“Сви су се они борили на свој начин против непријатеља за Отаџбину.“
Мир међу браћом. Доста нам је затирања међусобног, због туђих интереѕа.