Нелогично

Пише: Ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

„Већ је трећа година откад је код нас и постала је центар наших живота“ – говори ми четрдесетогодишњи Београђанин док посматрамо игру петогодишње дјевојчице у дворишту маинске цркве Свете Петке. По свом изгледу, тај човјек подсјећа на неког од музичара који статира у споту групе The Dubliners или The Pogues, са краја осамдесетих година прошлог вијека, будући да има густу, риђу браду и косу. На себи носи старински дебели качкет, сиви капут, црне панталоне и мартинке. Прилично весела и разиграна дјевојчица је обучена у фирмирану одјећу, иако је данима падала киша па је трава у дворишту клизава, а земља блатњава.

Он ми прича како је своју супругу упознао прије десет година. Одмах су знали да су једно за друго, па су се већ после пола године узели. Убрзо су се суочили са чињеницом да природним путем неће моћи да добију дијете. У наредном периоду су неколико пута безуспјешно покушали са вјештачком оплодњом. На крају су се одлучили на усвајање. Међутим, тек тада је кренуо прави ход по мукама који се огледао у разним провјерама и папирологији. Каже ми да му се ,после свега, сада чини да је читав тај систем устројен у намјери да обесхрабри парове да усвајају дјецу. Зато њима двојема не пада ни на памет да опет прођу кроз сву ту голготу и усвоје друго дијете, иако за то имају воље и прилично су добро ситуирани.

Чудно му је то како се дјевојчица у новом дому прилично брзо одомаћила и прирасла им за срце. Били су од оних парова који често излазе и воде богат друштвени живот. Откако је то мало створење заокупило њихово вријеме и пажњу, све је другачије. Ријетко кад излазе и стално су уморни. Готово сваку ноћ, дјевојчица се искраде из свог креветића и легне између њих двоје, да би они то тек ујутро примијетили. Новина им је и велики број непроспаваних ноћи у којима је дјевојчица болесна и под повишеном температуром. Ипак му је нелогично како ју је тако брзо заволио, иако јој није биолошки отац.