Неле Карајлић: Како сам избјегао линч у Сарајеву

Прва посјета Нелета Карајлића родном Сарајеву послије 23 године није могла да прође без инцидената, а легендарни рокер је написао исповијест како је избјегао линч у недјељу вече.

„Након дивне промоције моје књиге на Јахорини, у хотелу „Бистрица“, друштво се мало опустило, и уз шалу и пјесму паде идеја да се сјутра у пристојном броју спустимо у Сарајево у један ресторан са врхунском клопом. Ја их подсјетих да моја маленкост нема неку нарочиту репутацију у главном граду Босне и Херцеговине те да ја не бих безрезервно подржао ту идеју“, почиње причу Неле Карајлић.

Каже еуфорија је, савладала здрав разум, те је кренуло убјеђивање да након толико година, треба да види  Сарајево.

„На моје питање, а шта то треба да видим, никада нијесам добио увјерљив одговор. Но, након треће туре и феноменалне мезе, ја осјетих да ме друштво гледа као на „партибрејкера““.

– Сви хоћемо у Сарајево, а ти једини нећеш.

То је, каже он, пробудило авантуристу у њему. Пристао је  уз опкладу по којој, ако га нико не препозна, он плаћам све у кафани, а ако се догоди неко ср**е, неко ће  рачун преузити на себе.

„Имао је све услове на својој страни. Ресторан се отвара само за наше друштво, недјеља је, глух дан, на улицама само покоји пролазник, а град је прекрила нека летаргија, која је примјетна у свим дјеловима региона, као резултат не баш ружичасте економске и политичке ситуације. То је оно што дијеле све бивше републике СФРЈ. Апатију и безнађе!“

И у мраку препознатљив

Још једна ствар која је Нелетовом  противнику ишла на руку је чињеница да је ресторан у једној мрачној и уској уличици у аустријском ткиву града. Клаустрофобија које такве улице његују побуђује мисао да је момак који је прије сто година пуцао на аустријског престолонасљедника учинио то да би се ослободио овог мрака.

„Али не лези враже. Само што смо се паркирали испред самих врата ресторана, крај нас прођоше два момка, за које сам одмах осјетио да доносе невољу. Они ме препознаше. То сам, барем, у ових тридесет и кусур година колико је стара моја популарност, научио да осјетим. Затим скренуше на обалу и трчећим кораком несташе у сусједној улици“.

Након тога ушли су у ресторан и ту је поче онај љепши дио вечери.

„Газда нас је проводао из тањира у тањир, кроз ватромет укуса и све је било у најљепшем реду, док се не појави конобар који нам рече да напољу стоји пар људи који себе називају новинарима. Питају да ли могу да причају са Нелетом. Ја сам славодобитно закључио да сам добио опкладу!“

Пар минута касније,  неки локални портал објавио вијест да је Неле  у Сарајеву. Ни то није омело добро расположење. Али, каже он, више није могао да буде миран.

„Упитах моју пријатељицу, која је пасионирани пратилац свега онога што је на интернету, колико има коментара. Она рече 107. Два минута након што је портал поставио вијест! То већ престаје да буде смијешно. Сарајлије, значи, не узнемирава тешка економска ситуација, привредни колапс, незапосленост, скок цијена, културно мртвило, њих тангира да ли је неки пјевач дошао у град или није. У наредних пар минута било је јасно да ће моја посјета Сарајеву добити већи публицитет од доласка самог папе. Број коментара развијао се геометријском прогресијом, а Фацебоок и Тwиттер се усијаше! У неким дјеловима града пуче интернет мрежа због пренапрегнутости“.

У коментарима на вијест да је стигао у Сарајево, преовладавали су два стара становника града које одавно познаје. Мржња и бијес.

„Помислих, можда рата не би ни било да су друштвене мреже постојале тих деведесетих, јер би се онда силни јунаци, да из себе избију јед, хватали тастатуре а не „калашњикова“. Ту ми већ би незгодно што сам добио опкладу. Боље би било да сам зијанио, па да на миру попијемо феноменално бијело вино“.

Полиција на вратима, не мирише на добро

Али ту није крај. Пар минута касније, на врата су закуцале униформисане особе, наоружане онако како се наоружавају они који испред себе имају задатак да разбију демонстрације.

„Они не уђоше у кафану, али учтиво провјерише да ли је моја маленкост у објекту. Након што су примили потврдан одговор, они нам, исто тако учтиво, дадоше до знања да се не бринемо, да су они ту докле год буде потребно. Очигледно је полиција помно пратила дешавања на мрежи, и да је уочила да претње у неким коментарима имају основу за кривично гоњење“.

Као и свака озбиљна зграда, и ова, у којој је био ресторан, имала је своје споредне излазе. Неле га је искористио. Сазнавши да је ситуација постала озбиљна, није желио да буде свједок свих оних извјештаја који говоре о гомили људи, моткама, сјекирама и много тога још.

„Мене је чекао аутомобил на другој страни улице и док су новинари, који су покренули ово лудило, узалудно покушавали да ме нађу у ресторану, ја сам, уз дискретну пратњу федералне полиције, већ био на путу ка Јахорини“.

Није имао мира ни када је ушао у атомобил. Мисли су му се ројиле. Никада овако ниста слично није урадио!

„Јел’ ја призивам невољу или она прати мене? Зар једна опклада може да покрене оволико лудило? Ко се то боји мог доласка у град? Да ли се можда боје доласка свих оних старих Сарајлија који су из њега отишли? То би им било превише“.

„Све то вријеме кроз главу су ми се шуњали стихови једне пјесме моје омиљене рок атракције – „Забрањеног пушења“. Пјесма се звала „Пклатови“, а стихови су ишли, нешто као…“

-Ноћас смо пробили обруч заједно, иза нас су магла, страх и зло. У дивљем бијегу без капи бензина. Коначно смо стигли на слободно тло.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: