Nekadašnja zatvorenica na KiM: Svedočim 20 godina protiv OVK
1 min read
Teroristička grupa, OVK
Dragica Božanić, nekadašnja zatvorenica OVK na Kosovu i Metohiji kojoj su teroristi iz Orahovačke grupe oteli i ubili maloletnog sina Nemanju, supruga Mladena, bliske rođake i komšije, nije sigurna da li će Specijalni sud za zločine OVK konačno kazniti one koji su je ostavili bez najmilijih, ali ona ne odustaje od borbe za pravdu.
Dragica Božanić kaže da će svedočiti gde god bude trebalo, kao što je svedočila u Prizrenu i u Prištini gde je gledala u oči ljude koje je znala, a koji su odveli njenog sina i supruga.
Svedočila je kako su pripadnici OVK u selu Opteruša u opštini Orahovac, 18. jula 1998. godine odveli više desetina Srba o čijim sudbinama se ni do danas ništa ne zna.
Davala je bezbroj puta, kaže, izjave i u Beogradu, svedočila da je iz kuće Božanića izvedeno 12 ljudi, četiri žene i osam muškaraca.
Da su Albanci, kaže, bacili bombu na kuću i rafalnom paljbom zasipali dom Božanića celu narednu noć.
„Sin mi je bio ranjen, izgreban po licu i očima. I suprug je bio ranjen“, priča Dragica za Tanjug.
Narednog jutra, izašli su, svedoči Dragica, iz podruma i predali se punom dvorištu pripadnika OVK.
„Od tog dana kada su nas pokupili iz kuće i odveli u selo Pećane, od tog dana ih nisam videla. Sina su mi dovodili tri puta da ga vidim. Četvrti put kad su ga doveli seli smo na panjeve i pričali. Kad su ga odvodili, kada je odlazio, sa nekih dva metra se okrenuo i samo rekao ‘nemoj mamu da mi dirate'“, i ta slika, zauvek, dok god je živa, kaže, biće joj pred očima.
„Pred očima mi je slika da se on vraća i neću nikada biti zadovoljna dok ne saznam istinu, ko i kako je ubio moje dete i mog supruga“, kaže ona.
Znam kidnapere, oni su na slobodi
Slika deteta kojeg odvode „vojnici“ OVK, Dragici Božanić je opomena, objašnjava, da ne sme da odustane i da mora da se nada da će pravda biti zadovoljena ali…
„Za ovih 20 godina nije se uradilo ništa“, kaže ona.
Dodaje da će dok god može da priča, ići gde god je zovu, da svedoči, upire prstom…
„Teško je bilo, teško mi je i dok god sam živa biće mi teško, ali ne mogu da razumem da niko nije kriv za smrt ljudi. Nisu oni mravi da ga zgaziš pa da ga nema, to je život“, kaže Dragica Božanić.
Napominje da je dva puta išla u Prizren i dva puta u Prištinu da svedoči.
Gledala je, priča Dragica, ubice sina i supruga, u oči.
„U sudnici sam bila sa kidnaperima koji su oteli mog supruga i sina. Rekla sam sudu, ‘oni su uhapšeni, a njih ćete da pustite, a gde je moj sin, moj suprug?'“, pita se Dragica svakog dana, 19 Novih godina, 19 Božića i slava, bez njih.
„Lično znam kidnapere, a oni su sad na slobodi, i dalje žive slobodni u selu Opteruša na Kosovu i Metohiji“, objašnjava ona i priseća se da ni advokata nije imala na suđenju, jer nije mogla da ga priušti.
Hadžija Mezreku, Ejup Kabaši Jupa, Sokolj, Sedat i Havija, broji imena, kaže, krivaca sa kojima se suočila na suđenju. Onih koji, a ne razume kako, sada slobodno žive na Kosovu.
Niko nije osuđen osim Mezreka, koji je potvrdio na suđenju da je Dragicina priča istinita.
Ali menjaju se, kaže rezignirano, sudije, političari na Kosmetu, a njen predmet stoji u fioci.
„Ostavila sam sve Bogu, šta sam mogla da uradim, radila sam. Sve sam pokušala“, kaže Dragica, živi svedok zločina koji ne odustaje od borbe za pravdu. To je postao smisao njenog života i dug prema sinu i mužu. I ne samo njima.
Direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorad Kojić rekao je da je Centar formirao bazu podataka u kojoj je do sada uneseno oko 800 dosijea sa kompletnom pratećom dokumentacijom o stradanju žena srpske nacionalnosti u proteklom ratu.
Prema njegovim rečima, dosadašnje aktivnosti na ovom pitanju pokazale su da mnoge organizacije i institucije poseduju podatke o ženama srpske nacionalnosti žrtvama rata, ali da su ti podaci nepotpuni i da zahtevaju ozbiljniji analitički prostup.
Cilj tih aktivnosti je prikupljanje arhivske građe i analiza informacija i podataka o svim aspektima stradanja žena srpske nacionalnosti tokom proteklog odbrambeno-otadžbinskog rata, te analiza načina uzroka i posljedica tog stradanja.
Konkretne aktivnosti prikupljanja i analize dokumentacione i arhivske građe o ženama srpske nacionalnosti žrtvama rata, prema rečima Milorada Kojića, počela su u septembru 2013.g. godine, a biće nastavljene i u narednom periodu. Toliko o našoj efikasnosti kada su srbske žrtve u pitanju.
Beogradski Institut za istraživanje srbskih stradanja u 20. veku raspolaže spiskom sa petocifrenim brojem imena muslimana-Bošnjaka i Hrvata iz BiH odgovornih za zločine nad Srbima u posljedem ratu u BiH, ali poražavajuće je da niko od njih nije odgovarao. Na žalost, živimo u vremenu u kome se dešava da i „najbolji“ pravnici i najviši pravosudni poslenici doslovno nemaju pojma o pravednom i pravičnom, misle da su to sinonimi, ista stvar s dva imena, a da su pravda i pravednost različite stvari, pa se stoga dešava da nemaju baš nikakvu ideju o pravednom – osim sopstvenog osećaja. Taj osećaj odlučuje o odlukama o primeni zakona u konkretnom slučaju. Kada su srbski životi u pitanju, njihove su odluke najčešće van sfere prava i pravde !