Нек буде игара, за хљеб ћемо лако!

Пише: Милица Бакрач

Пјесници, вјероватно, припадају оној категорији људи који бројне „друштвене појаве“, и добре и лоше, доживљавају крајње трагично или потпуно комично.

Да ли је „друштвена појава“ и недавно саопштење МОНСТАТ-а, како грађани Црне Горе, дневно, за три оброка треба да потроше свега два евра? У први мах помислих, гле, ироније, а кад схватих да су господа уистину озбиљна, паде ми на ум стих Рајка Петровог Нога: ,,Није све пропало, кад пропало све је“.

Два еврића, друже, мало ли је, ако не бисмо плаћали струју, воду, гориво и основне комуналије! Ако бисмо ускратили дјеци минимални џепарац? – Можемо да дишемо здраво, често и дубоко! Постоји теорија по којој чак и једна чаша воде за пиће може да замијени оброк. Ето рјешења! Можда је вријеме да коначно направимо разлику између појмова: луксуз и преживљавање. Да ли за нас, обичне људе, раднике, сељаке, учитеље, професоре, чак и докторе, луксуз у овом друштву уопште постоји, или деценијама учимо како да (пре)живимо? Ваљда МОНСТАТ постоји да би нас томе научио.

На те изненадне вијести, народ као народ, побуни се – али, само преко друштвених мрежа. Пишу пријатељи, жале се! Замислите, они који оптужују МОНСТАТ чак и лајкују, зар није казано: „Дозвољено нам је да лајкујемо!“ Води се страшна „битка на тастатури“, рекао би пјесник Илија Лакушић. А ми, мали, као макова зрнца. Не знамо је ли нас задесила трагедија или комедија? Тешко да би се и Радоје Домановић данас овдје снашао, да је којим случајем жив. Покушавамо да објаснимо својој дјеци да је и немогуће могуће. Ми не живимо у земљи чуда. Наша дјетињства су сигурно била другачија од њихових. Било је више радости. Не сјећам се да смо као дјеца били оптерећени појмовима: кредит, жирант, рата, дуг, камата, МОНСТАТ… Слушали смо Бору Чорбу, остао је негдје далеко знани стих: „Социјални случај пред вратима wc-a, тражио је два динара друже, два динара!“ Два еврића?! Ко су данас социјални случајеви?

У том размишљању, чух да неко рече: ближи се прољеће, заораћемо њиве, даћемо земљи добро сјеме… Земља никад није издала, родиће! Биће коприве као у свим злим временима! (Не треба губити наду!)

Шта је са онима који су мотике окачили о клин или су их продали као старо гвожће?

Које њиве, зар је очевина још увијек тамо гдје је била? Шта ако је ораницу „појела хипотека“? Ко зна гдје су орачи, шта ако су и они постали жртве транзиције, као мајке „са троје и више дјеце“, оне неуморно и узалудно траже да им се врати отето.

Биће нешто, рече нови глас: Ја имам моје, горе, на Сјеверу, јесте близу границе са Косметом, али у то нико не смије да ми дира! Не занима ме никакво „разграничење“ нити међудржавни (не)споразум! Тамо ћу да заорем!

Биће свега… – свечано и тихо рече најмудрији. Ако прифали хљеба, остаће нам игара, разних, свакојаких, поштених, друштвених, племенских, међународних, олимпијских. Видјесте ли како Руси освојише злато! Зар и ми не треба да се потрудимо! Дивно ли је кад-тад запјевати химну, иако си мало гладан! Стисни се и пјевај! Онда ће и земља дати! Није овај крш кˈо и сваки други! Има овај камен неке љепоте и племенитости. Што се дигла ујдурма због два евра? Немојте људи да будете толико нескромни. Како је ономе ко нема ништа!

Распра утихну.

Народ као народ – не би био овдје гдје је да није још одавно појмио наравоученије из приче о Циганину, оном, који је учио свог вјерног коња да не једе ништа, да би газда уштедио зоби и сламе. Не лези враже, таман кад је Циго животињу научио гладовању, коњ изненада угину. Коњ угину, не удило народу, с народом, због народа, мимо народа. Не удило земљи, камену, води, гори и птици у њој. Биће пјесме и игре, али „другојаче“, налик оној нејасаној, несхватљивој али модерној, која је запрепастила и Војводу Драшка, кад је Млетке походио.

Наравоученије ове приче гласи: МОНСТАТ је „мудри“ Циганин, а наша је дужност да преживимо. Нек буде игара, за хљеб ћемо лако!

Узмите Слободу у своје руке!

https://www.facebook.com/slobodacg/videos/1994421944142743/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: