(Не) сумњива истина о срушеном „боингу 777”

Велики улози у геостратешкој игри поводом авионске несреће над источном Украјином наводе на помисао да ће бити веома тешко подастрти доказе које би прихватиле све заинтересоване стране

После прве вести о паду малезијског авиона изнад Украјине уследио је упадљив вишечасовни изостанак било каквих информација. Већ на основу те неприродне празнине, током које су очигледно на разним странама припремани синопсиси за тумачење немилог догађаја, могло се наслутити да ће ова стравична несрећа имати знатно шире геополитичке последице и да ће, нажалост, судбина невиних жртава остати, осим за њихову родбину и пријатеље, у другом плану светске јавности.

И заиста, до сада смо имали прилике да чујемо много више тумачења овог догађаја него на чињеницама заснованих извештаја. Дијаметрално супротстављена тумачења, као и сваким даном све мања вероватноћа да ћемо сазнати несумњиву истину, додатно сведоче о његовом потенцијалном светскоисторијском значају.

Све то упућује на два питања: какве су могуће геополитичке импликације овог догађаја; и друго: како би се исход истраге могао одразити на спољну политику Србије?

Када је о првом питању реч, у страној штампи се могу прочитати различита тумачења последица које би проистекле из различитих исхода истраге. Мање-више постоји сагласност око тога да би, у случају да се установи непосредна одговорност званичног Кијева, Украјина била препуштена својој судбини. То, другим речима, значи да више нико не би имао морално право да пружа подршку властима у Кијеву, што би побуњеници вероватно искористили у мери која би подразумевала поделу Украјине.

О таквом сценарију мало се говори јер у западним медијима превладава уверење да иза рушења путничког авиона на овај или онај начин стоје побуњеници. Истина, чврстих доказа о томе још нема, па се за сада само разматрају могући сценарији који би могли да уследе у случају њиховог појављивања. Као најизгледнији сценарио помињу се оштре и свеобухватне санкције према Москви јер се разложно претпоставља да без логистичке подршке из Русије побуњеници не би ни могли да сруше авион. Циљ тих санкција био би да приморају Русију да обустави сваку подршку побуњеницима. Када би се то заиста догодило, судбина побуњеника вероватно би била запечаћена а било какви њихови планови осујећени. Може се само претпоставити да би у том случају побуна била угушена, а Русија би на својој граници добила отвореног непријатеља.

Но, чини се да је такав сценарио могућ само под условом да се пронађу несумњиви докази који би Москви одузели било какав кредибилитет да брани своје сународнике у Украјини. Међутим, оно о чему се мало пише, а што је важније и за Москву дугорочно опасније, такви докази безнадежно би ослабили позицију оних актера у ЕУ, посебно у Немачкој и Француској, који деле уверење о нужности добрих односа ЕУ и Русије.

Као што је у једном тексту поводом недавног потписивања руско-кинеског споразума о пријатељству приметио Имануел Волерстин, његов главни циљ је био да уплаши Европљане и тиме ојача позицију оних актера у ЕУ, посебно у Немачкој, који се залажу за сарадњу с Русијом. Другим речима, према Волерстину, „оно што Русија стварно жели јесте споразум с Немачком”.

Уколико би се, дакле, недвосмислено установила одговорност Русије, они који се у Берлину залажу за геостратешко приближавање с Русијом били би значајно и дугорочно маргинализовани. Отуда је лако разумети тренутну суздржаност званичног Берлина, нестрпљење Вашингтона и напетост Москве, чији би геостратешки планови у том случају били задуго усмерени на слепи колосек. Другим речима, оно што би у случају проналажења необоривих доказа представљало већи потенцијални проблем за Москву није „губитак Украјине”, већ „губитак Немачке”, односно Европе.

Управо овако велики улози у геостратешкој игри наводе на помисао да ће бити веома тешко подастрти доказе које би неупитно прихватиле све заинтересоване стране. Много је извеснији један од следећа два сценарија. Први подразумева да истрага неће наћи круцијални доказ који би недвосмислено водио закључку о томе шта се стварно збило. Други је да ће се пронаћи докази који ће бити довољно уверљиви за једну, али не и за другу страну. Потоњи сценарио водио би заоштравању конфликта с несагледивим последицама и зато је он можда мање вероватан, а са становишта невиних жртава, односно њихових ближњих, био би и најмање прихватљив.

Такав сценарио био би најмање пријатан и за Србију. У том случају, наиме, пред озбиљним проблемом би се нашла спољна, а самим тим и унутрашња политика Србије. Досадашња релативно угодна и по многим оценама мудра позиција, која је подразумевала добре односе и са ЕУ и са Русијом, тиме би била доведена пред велики изазов. Од Србије би обе стране тражиле да се недвосмислено определи, посебно уколико Русија не би прихватила да окрене леђа својим сународницима у Украјини. Не треба сумњати да би у таквој ситуацији и унутрашња стабилност била на испиту.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду
Владимир Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: