Не могу рећи

Душан Дојчиновић

Не могу рећи: -Добар дан, Теразије!
Нека Вас нимало не зачуђује, што се поздрав, сматрао одвајкада, основном мером углађености, пристојности и лепог понашања.

Поздрав је гест, којим улазимо у свет.
Поздрав је знак, да међу двојицом људи, нема непријатељских осећања.

Поздрав је одраз кућног васпитања.
Лепо је , али не и баш тако сасвим лако и просто.
Неће нам пасти на памет да не поздравимо макар два сељака, која сретнемо негде на путу између два села, или у његовом селу, ако смо то заборавили успут, и да смо у којем случају заборавили, он би то учинио уместо нас.

-Не би пропустио прилику да нас поздрави са:
-Добар дан!
Значи поздравићемо се са сељаком кога не познајемо. Добацићемо :“добар дан, групици људи, који испијају пиво пред задругом ,такође ћемо рећи: „добар дан.
Учинићемо то и у неком малом месту, варошици.
Али у велииком граду, ствари се мењају, тамо не поздрављамо сваког човека, не би смо то могли и да хоћемо.

И свакако би било смешно рећи, рецимо Добар дан, Теразије!

И ево нас на Теразијама, ушушкани у топло, са шеширом на глави, и рукавицама на рукама, примера ради да је зима, и у шетњи смо кроз кркљанац од света.
Угледамо своју колегеницу из канцеларије, госпођицу Јовић, и поздрављамо је.
-Добар дан, колегенице, Јовић. Како сте?
Дозивамо је и машемо пријатељски руком само она није љубазна, али ми и даље попут веселог пса, ено Србе, како само он жури, а не, нећи да нам побегне.

Стајемо испред њега, попут живог зида, на фудбалској утакмици.

-Здраво, како си ти!’Ниси јуче гледао утакмицу!?
-Жалосно, мислим стварно жалосно, како је овај наш, примио гол!

Али зашто је Срба тако киселог лица, (мада и он воли фудбал)…
Цупка, од хладноће и не слуша нас.-Гледа некуд преко нас, и зашто је нељубазан, када сте га љубазно, врло љубазно поздравили и нешто мумла успут, одлази, брзо. Као што је ишао до малопре.

Али ми ништа и даље, срљамо јер нам у сусрет наилази једна врло лепа, девојка, ми је истина не познајемо , и кажемо: како мирише ово девојче…

-Добар дан лепотице, и Вама се жури!?
И сада се већ живцирамо, у себи, што нас није погледала, ма да се макар осврнула,као ви за њом, него је још убрзала, ход, и прошла тик поред вас.

Онда вам се још и овај не јави, а Ви га познајете, (или га се сећате однегде), а ми и даље поздрављамо, поздрављамо…
Јер тако смо васпитани, ми умемо да поздравимо човека.
Зар не!?

Ох, не, све је било грешка. Све што смо учинили, била је грешка.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: