Не Црква Србије већ Српска Православна Црква – наше име је засновано на жртви
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“.
Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам:
„Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“.
Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија).
Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати.
Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета.
Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија.
Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохијској и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски.
Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет.
Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“.
Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру.
Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија).
Дакле: нечији вагони жртава у Јасеновцу стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
(било)
«револуција» — Управо описано стање, текстом и (првим) коментаром са дилемом око назива за ауторство не(д(ј)ела).
Извођачи радова су се могли називати и «заједничари» и «егоисти», «декабристи» или било који(М) бирани(м) израз другим.
„2. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером
мјерите, онаквом ће вам се мјерити.
6. Не дајте светиње псима: нити бацајте бисера својих пред свиње, да их
не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.
7. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете: куцајте, и отвориће вам
се.
8. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца,
отвориће му се.
16. По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе,
или са чичка смокве?“
(Св. Јеванђеље по Матеју 7:2,6-8,16)
Историјски, Христ се оваплотио у Јеврејском народу.
Који је ослободио Вараву, Избор је био ВРЕДНОСНИ суд над људима, притом међу сународницима. И остаје.
Цела историја људског рода и врти се само око тога, проблема нашег СА ВРЛИНОМ.
То је и једини данашњи, јучерашњи и сутрашњи проблем. Остало су последице.
Есхатологија је ту на своме.
Светитељи Серафим и Николај нам тумаче да се „неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не
може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина приспеде од Исуса Христа.“
„Првобитно религија је била мати и етике и технике.
Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.
Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике…“
Oста(л)о је занат.
Ако Ко плаћа музику, наручује п(ј)есму.
…“исјећ ћемо све српске кнезове,
све кнезове, српске поглавице,
и кметове што су за потребе,
и попове, српске учитеље,
само луду ђецу оставити,
луду ђецу од седам година,
пак ће оно права бити раја,
и добро ће Турке послужити…“
Чак се и у богословијама, нарочито тамо, делови Писма и Предања не предају (даље другом), а камоли међу нама који нисмо професионално одређени опредељењем.
Сви ћемо се сложити са дефиницијом у недавном Каргановићевом реаговању на дешавања у Цркви у Америци, говорећи о условима достојности епископа, да то и јесте одређење за сваког исправног члана Заједнице, „(1) да верују у Бога и предањско учење Православне Цркве, и (2) да су српски родољуби.“
Заједница подразумева заједничку историјску свест и са(осећање) припадности.
…“Црква фарисеја се у новозаветна времена још није појавила на историјској сцени. Очигледно није још
време, мада њена појава тек предстоји после царске Константиновске епохе и периода комунистичког
вавилонског ропства. Ми за сада назиремо само почетну фазу њеног настанка. Карактеристично је да је и
после Вавилона спољашња слобода Израиља остала релативна, јер и даље траје окупација. Макар то био и
римски протекторат, опет је власт туђинаца. Али ова власт успешно сарађује са црквом фарисеја.
Очигледно, са оваквом тенденцијом развоја „спој“ пастира новог типа и новог типа пастве, која верује у
непогрешивост својих пастира, без претходне њихове провере и поређења са пастирима прошлости постаће
сама Црква, а не нека организација ван Цркве, која ће се трудити да обједини све организације које су раније
отпале од ње.
У току овог обједињавања може се појавити нови тип екуменизма. Фарисејство може да обједини све
јереси, уколико се оне формално одрекну својих заблуда. Неке од спорних тачака својих богословских теорија
јеретици могу и да ревидирају у корист православних догмата, али не ради служења истини, већ ради
уједињења са Црквом фарисеја, која ће све више задобијати власт и ауторитет у овом свету. Данас ни
јеретици нису више оно што су били, не заступају више своје ставове по цену живота. Тако ће доћи до
обједињења.
Формално, са православне тачке гледишта, и предање и догмати могу остати неизмењени. А фактички
јединство ће се базирати на стравичној равнодушности према овим „споменицима прошлости“, оружју и
средствима одбране, која су користили наши Оци. Покретачка снага оваквог уједињења биће жеља да се
завлада целим Божјим виноградом. Доба фарисеја означило је крај старозаветне цркве. Ми немамо основа да
верујемо да ће у новозаветна времена бити другачије. Одбацују се сви пророци, па и највећи рођени од жене,
народ се не може уразумити ниједним знамењем, не дејствује ниједан начин Божјег промишљања о Свом
народу.
Први пут било је неопходно непосредно Божје мешање да би се Божји виноград на крају предао новим
виноградарима и тако створио нови Божји народ. Нема више од кога да се по други пут ствара нови Божји
народ. Сви су се просветили, а затим пламсали вером, да би се угасили – неко пре, неко касније. Опет је
потребно непосредно Божје мешање, а то сада значи Други долазак Господа и крај историје. Неоспорно, крај
изградње фарисејске цркве биће крунисан зацарењем антихриста, док ће споља све блистати сјајем
привидног православља. У Божјем винограду настаће нови, привидно идеални поредак. Свако ће савесно
обављати свој посао – неће бити саботаже, крађа, немарног одношења према раду – једном речју, савршена
организација. Треба поставити само једно питање – где је Господар? Али Њему је већ речено: не долази овде,
буди тамо горе, а овде ћемо се ми већ снаћи. А он још увек трпи овакав однос. А где су виноградари? Где је
Наследник? Стојећи у винограду, ви нећете добити одговор, јер су тела свих побијених слугу Господњих
бачена иза ограде. Ниједног Господаревог виноградара нови газда неће пустити ни да уђе у виноград. Место
праведника је с оне стране ограде винограда који су преотели фарисеји. Наравно, под гомилом камења.“
„Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи, јер овде немамо постојана града, него
тражимо онај који ће доћи.“ (Јев. 13,13-14).
(Свештеник Тимотеј Сељски 1994., Црква фарисеја)
https://www.youtube.com/watch?v=0vqgdSsfqPs
Бијег од идентитета је бијег од сопственог етноса, а највећа јерес и кривовјерје, злоупотреба религије, је супростављање Бога и етноса и разводњавање и гушење српске националне свијести и њено супституисање русофилством, славенофилством, самодовољним и самодопадљивим православљем у народу. Етнос нема алтернативу.
Вјера је дубока интима, одјело по мјери појединца, јер не вјерујемо сви на исти начин ни једнаким интезитетом.
Били смо Срби и прије православља. Дакле, прво Српство и служба Српству, а све остало у слободно вријеме.
Јер, на крају, ако хоћете, служба Богу је бедспоговорна служба сопственом народу.
Моћном Богу не треба заштита.
Znaju oni odlično sve, ali su prodali duše i sve svoje pretke „za šaku dolara“. Zna se kome gori pod nogama, jer treba sačuvati oteto, „mukom stečeno“ .
Ovaj čovjek je izuzetan. Dodao bih da je novi momenat niz pohvala Mitropolitu Amfilohiju (?) koji se koristi kao zalet pri napadu na Mitropolita Joanikija. Đeda, koga su život razapeli, sada u smrti uzdižu. Frazeologija je „Ajde Amfilohije, kakav god da je bio MAKAR JE BIO NAŠ, ali JOANIKIJE!“. Ovo zato što su vidjeli da kult Mitropolita Amfilohija već sada ima uporište u Crnoj Gori, a oni u tvrdo ne udaraju, više vole izokola ili ispod pojasa. Da ne bude da lupam: CDM, danas, naslovna strana, tekst „Kaluđerović: Uzmite se u pamet, ne na Cetinje“, citat: „Mi 5. septembra branimo i srpski narod na Cetinju od vas, jer vi nijeste Srbi. Cetinjani više poštuju mrtvoga Amfilohija nego Zdravko Krivokapić i sva klika koju je bivši mitropolit doveo na vlast.“ Pričati kako su ga poštovali je toliko svima svježe u pamćenju da čovjek stvarno bez komentara na ovo ludilo ostaje. Jednom je možda slučajnost, ali imamo i Tamaru Nikčević, najglasnije novinarsko pero RTCG. Citat Tamare Nikčević o novom Mitropolitu Joanikiju (bez ikakve reakcije države i aktuelne Vlade zbog govora mržnje):“U odnosu na ovu kupljenu vucibatinu (Mitropolita Joanikija) prethodnik je bio – ličnost. Tipični Crnogorac! Njega smo možda (!) mrzjeli: ovu izdajničku Vučićevu marionetu i protuvu duboko preziremo. Mačku o rep objesi svoje kletve gade izdajnički…“. Dakle, isti centar koji drži CDM, radio Slobodnu Evropu, Al Džaziru i slično odjednom koristi termin Srpska Crkva umjesto Srpska Pravoslavna Crkva, Patrijaršiju SPC zove Beogradskom Patrijaršijom, i naprasno POŠTUJE pokojnog Mitropolita kome živom nisu mogli ništa, uz prezir prema živom. Dakle, uvijek će živi poglavar mitropolije Crnogorsko-primorske trpiti prezir, a mrtav slavu. Plan je jasan, ne mogu nam ništa. Ćeraćemo se još, što reče brat.
СЛАВА Богу, коначно доживјесмо да један наш учени богослов, послије полувјековне занемјелости српског академског богословља на ту тему, проговори о филопапистичком разисторизму Фанара, и о неофанариотизму као јереси која је затровала и многе српске богословске умове, умногоме захваљујући и штедрим стипендијама и другим насладним „чешкањима по ушима“ којима је Фанар непримјетно отупљивао њихову светосавску бриткост и поробљавао њихово истинољубље.
Овом бриљантном тексту недостаје само једно – осврт на апостолско-мисионарски пресудно значајну а овде недотакнуту језичку страну ове проблематике.
Ако је Господ наш и Спаситељ при Своме Вазнесењу рекао Својим Апостолима – „идите и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа“ и ако им је о Светој Педесетници даровао Духом Светим и реалну способност да то чине на језицима једино разумљивим тим „свим народима“, дакле, на свим реално постојећим, ане само на јеврејском, грчком и латинском, како су касније, у вријеме Св. Ћирила и Методија, тврдили јеретици „тројезичници“ на папском Западу и њихови не баш малобројни истомишљеници на грчком Истоку, при крштавању дотад „варварских“ народа језик, који обједињује Богом назначену паству Христових Апостола и Равноапостола просвјетитеља на одређеном подручју, постаје и значајан елемент заснивања датих Црквених помјесности изван гркофоних области. Нови крштени језик постаје један од непролазних идентитетских чинилаца и историјских одредница нових помјесних Цркава и њихових народа, на свеколиким православним просторима, од Грузије до Велике Склавоније,која се временом расточила на појединачне словенске државице и њихове „посебне“ језике, као чиниоце даљег уситњавања православних црквених помјесности у Руску, Бугарску и Српску Православну Цркву које је ипак још задуго чврсто међусобно повезивао и спрезао заједнички богослужбени црквенословенски језик. Повезивао их је и зближавао, све док стране антицрквене силе нијесу њиховим народима преко својих гојенаца наметнуле антиправославне језичке реформе у западњачком духу којима су се ти народи не само међусобно удаљавали него и удаљавали од способности да разумију црквенословенску ријеч,што је, на нашу тешку жалост, било и остало најизраженије код Срба. То зато што Српска Црква, односно њени научни умови послије Вуковог папистичког језичког преврата у српском народу никада нијесу смогли снаге и свијести да од вук-караџићевских ништитеља ћирилометодијевског и светосавског језичког блага каснијих поколења то благо треба заштитити осмишљеним системским и систематским радом на језику богослужења и проповиједи наше помјесне Цркве. Оно што је у случају Српске Цркве значајно нагласити јесте да њено српско име носи и чува у себи истину и свједочанство о језику њеног богослужења и мисије међу људима којима је тај језик свој. Етноинжењеријско стварање црногорске и македонске нације и њихових сулудо умишљених „посебних“ језика у служби су даљег разбијања српског црквеног, духовног, етничког и језичког јединства.
Bravo!
Sa zadovoljstvom i radošću čitam tekstove ovog čovjeka.
Ovo ono, види се да немаш баш неку везу са изворним насљеђем своје помјесне Цркве – чим ти смета назив Српска Црква, ти не знаш реч њене старе молитве: „Словес твојих учением Србска Црква украси се, Светитељу Саво! “ И по томе се види да сте ви „православни Монтенегрини“ духа туђег, да не кажем противног Светоме Сави Равноапостолном, „првом архиепископу свеколике Србске земље“, како се потписивао. Српско име у називу наше Цркве носи и чува у себи историјско- идентитетску одредницу онога дијела Саборне и Апостолске Цркве која богослужи и проповиједа људима језика српскога. И то је једна од чињеница која вашу црквену посебност чини немогућом, јер сте и ви свјесни фарсе са тзв.језиком црногорским. Зсто у духу притајено србомрзног неофанариотског разисторизма и идете на брисање српскости из имена Цркве нашег, српског језика. Толика је притајена комуњарско-латинашка братомржња ваша према нама.
Та притајена, у нечисту љубав неофанариотско-глобалистичког“ „лајт-православља“ замаскирана братомржња према српству и јесте она сијамско-близаначка спојница која „православне“ Монтенегрине нераздвојиво повезује са Монтенегринима безбожним, толико да овим „православним“ нема молитве без оних „безбожних“, и одваја их све заједно од светосавског српства, чинећи их заробљеницима најприземније идеологије монтенегринске крви и тла и једне прејадне и претужне, а беспредметне, фалсификаторске, крадљиве и грјешне „националне“ гордости.
А не кажеш оно што се неминовно подразумијева – да је, наиме, свугде та „црква“ – римска тј. Римокатоличка, имајући папски Рим и римског папу као алфу и омегу свога устројства. Е незнавени!
Латинично писмо којим пишеш и твој енглески потпис, као израз отуђености од истинског идентитета, и надасве твоје папистичко нецрквено и антицрквено резоновање лишавају те права да о Православној Цркви уопште говориш, можеш само да „тандараш“ , као што и јеси thunder-иса овим коментаром
Максим би радо под Фанар, а против СПЦ.
RIMOKATOLICKA NIDJE NE STOJI ITALIJANSKO KATOLIČKA VI STE NOSIOCI PRAVA NA IME SRBIN I SRPKINJA SVE OSTALO SPADA U FUNDAMETALIZAM
Različito je bilo razvijanje Katoličke (katolikos znači saborna crkva) pod Papom od pomjesnih crkava pravoslavnih koje su jedna crkva Hristova sa administrativnim centrima koji su postali ili jesu bili države. Uz titulu države ide i titula mjesta pa je ruski patrijarh moskovski i cijele Rusije,jerusalimski koji je i patrijarh Sirije i okolnih zemalja, pećki i beogradsko-karlovački Porfirije i svuda gdje su zemlje koje pripadaju patrijaršiji SPC. Mitropolija znači veliki grad tj metropolis. Crna Gora nikada ne može biti i nije bila dignuta na rang patrijaršije jer se radi o jako malom broju stanovnika. Mitropolija uvijek i samo može biti dio neke patrijaršije a koja može biti osim SPC kojoj je pripadala od 12.vijeka? Poredjenje sa katoličkom crkvom je krajnje neumjesno jer oni i nisu primjer crkvenog ispravnog poretka jer boluju od unitarnog papizma ,centralizma i unitarizma političkog jer je Vatikan i država.Pišeš demagoški kao neznalica ne poznajuçi eklisiologiju.