Не цијени дјела својега

Пише: Сибин

Pro forme

А чуш, Универзитет „Медитеран“ (не узми за зло што се одазивам на ћирилици, мада ти ћеш уважени и докони мој већ разумјети, овог пута овај плагијатор Сибин брани очигледно материју коју најмање познаје, управо понајмање изблиза, али тако то иде са писанијем и са писцем који ово млати убијања времена ради, о никако, овај не цијени дјела својега!), с њином ћагом можеш пропутити дуж цијел-цјелцате Европе, свака ти се врата аутоматски и широм отварају, не треба ни да куцаш, камоли да звониш, дочекују те већ на степеницама, са топлим осмијехом ка’ најрођенији, и нема везе што се овог пута могло радити о – inexiste-Милану Бабовићу, као што се својевремено у нас радило о Санџи Влаховић, мастеру у плагијаторству, у чије име је настала титула др. на дивље, и што може код нас проћи, не може нигђе, све супер мозговани које можемо извозити гдје год на глобусу упреш простим прстом, нарочито се издвајају ДПС млађани кадрови, нема професије који ти не могу покрити, нема потребе за никаквом комисијом, чему извјесна Андреа Каварић итд., па одока се голог брале види да је Бабовић оштроуман, тако да је Леонардо (не Ди Каприо) имао право као толико пута: физионимија лобање открива о каквом се духу ради (тако нешто из цуга срочи негђе и заповиједи да се пусти у промет дуљ белог свијета па и навише ка оностраној канцеларији за пријем у вјечно блаженственије), а овдје је физиономија баш говориљива, Миланчело је, прије свега, кубистичан, што ће рећи одлучан и храбар, што ће такође додати онај који је спреман на све, баш га боли пиииииип!, узме лагано копи пејст и ствар је док кажеш мекс завршена, диплома је савијена у новинску трубу и запакована у тубу опшивену црвеним плишом, низ коју виси кикица двоглаве кокоши, јесте „застава“ око које не престаје међ’ рајом спор, и ето, фамеља је на окупу и велика се каријера смијеши иза угла док се сви загрљени фоткају и радосне тренутке каче на Инстаграм, да би следећег јутра у новом одијелу и службеном аутомобилу поранио млади партијац прије него се чуло прво кукурикуууу, прва комшиница га поздравља запљускујући му иза леђа чашу ладне воде, да му све иде лако као што Хераклитова бескрајно тече, у једној паланачкој политици без стварности гдје у главном граду заудара на говна услед зарђале комунистичке канализације низ коју никако не тече, и тако са једном Санџи која одвећ зна како ове ствари функционишу, и на крају се од себе разумије да је управо Влаховићка у даљем послу ништа мање него ментор анд мастер плагијаторима.

Постоји прича да је „божанско псето“ Диоген, пошто је ухваћен у фалсификовању новца протјеран и продат као роб. Да, таква судбина приличи Диогену, јер у њој не само да откривамо клицу цинизма, већ понешто и од сценарија вишњег који нам је данас потребнији више него икад.

Међутим, Миланче-момче од враголанче, тешко ми пасује уз такав подухват: будући да је омладинац, прије би требало да својим дјелом даје примјер, а можда то и чини само још увијек не умијемо то читати на начин како то практикује прекаљена Санџи.

Између осталог, па шта ако је малко завирио у туђи рад, младић се потпомогао, ако је по природи вјештак, није страшно, требало је само да га преписани осоколи и то је све. Уосталом, све је настало ни из чега – тако је речено – па ако се понегдје погурао којим ретком или извором, фуснотом и томе сл., није велики, неопростиви гријех; интертексуталност нас увелико учи да не постоји оргинални Текст, и да све што нам остаје и с чим раполажемо јесу варијације и игре форми са знацима навода, гдје на крају више не знамо пишемо ли Текст, или Текст, у ствари, пише нас… – (Дерида нас прогони са таквим приступом, и, да (oui), – у том лежи бескрајни дриблинг одлагања, како почети, од почетка или сад, с чим је поменути Бабовић упознат, гарантију дајем да јесте.

Не, плагијатор ме уопште не забрињава као нешто што је више од уходе, и прије га фер да зборим доживљавам као еко-заштитика, рачунам ли само на то да је оргинал расипнички настројен, и да никада себи не поставља рационалне лимите.

Па, ипак, ако шврљнемо мало даље, суочићемо се са изазовом какав је – вјештачка интелигенција, копија над копијама која ак’ настави овако да се шири и обогаћује иновацијама, допринијеће брзој „смрти човјека“ о којој говораше Фуко, и стога бијаше погрешно схваћен и неко вријеме у француским интелектуалним круговима готово изопштен, на његово опште задовољство. Дакле, вјештачка интелигенција јесте најава „смрти човјека“, и тај глас нам прије свега стиже преко економије, и стога на вријеме разумимо да човјек као модел, напросто, није исплатив. (Шта ако је Миланчело разумио да оргинал угрожава принцип економског тржишта, и да се од једне идеје могу копирати толики кадрови, и кадар се онда производи тек ако се на симболичан начин у њему убије дух  и потреба за оргиналним исказом.)

Да нисмо заужинали са Дрвета Познања Добра и Зла, и данас би пландовали у анестезираном рају! Тим прије, вјерујем да је Миланчело разумио одакле потиче извор и ауторство гнијева, и зато се на вријеме паметно опредијелио да не посеже за потписом имена својега, већ да се заклања за сјенку ауторитета, која ће му омогућити да посије мање гријехова. Потреба за оргиналом јесте и остаје паганска страст; чему било шта чињети и потписивати, кад си прах који се праху враћа. Миланчело је ту, дозволићете ми – мистик: тај се нулто манифестује!

Без биографије, попут Одисеја, само на другој подлози, може одговорити: Ја сам Нико! Ох, какав је само то подвиг, одрећи се свога дјела све у корист калупа преко којег се штанцују партијски кадрови… Јер, шта би се десило кад би се сваки кадар водио интенцијом да буде орђинал, онај који јесте, изабрани што му се заломило да му име генерације преносе и памте. Па, матрак да то може, у временима хипер-продукције, кадар је тек сјенка, оно мање од ништа, Кембел конзерва јухе која доживљава хиљадито неки примјерак који је савршен и без грешке. У том смислу, поп-арт је на чему са Ендијем здушно подржавао плагирање као занат који ће први кренути да нас спасава од најављене и све реалније еко-катастрофу.

(Шта фали што је и Сибин плагирао текст од Бадахатвамахатве, признатог будистичког учитеља који је имао ту навику инсистирати при сваком окупљању: „Све је супер-илузија, изузев онога што се понавља!“)  

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: