Насловна Поглед Навршава се 24 године од масакра над Србима у Госпићу

Навршава се 24 године од масакра над Србима у Госпићу

0

Хрватска војска и полиција су у Госпићу и околним мјестима, у јесен 1991. године,  углавном под маскама, одводили српске цивиле из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним методама и на више мјеста.

Ликвидирани су углавном виђенији Срби (судије, тужиоци, директори, новинари, полицајци, пензионери…) који су били лојални новоуспостављеном хрватском “демократском” режиму. Према ВЕРИТАС-овим подацима, у том периоду и на такав начин, убијено је најмање 124 лица српске националности, међу којима и 38 жена, од чега скоро половина 17. и 18. октобра.

Међу ликвидиранима су и десет брачних парова и четири пара по једног родитеља и дјетета. Међу ликвидиранима је и комплетна породица Пантелић: Милан (1934), шеф Хидрометереолошке станице у Госпићу, његова супруга Анђелка (1941), трговац и њихова кћерка Мирјана (1963), студентица, сви одведени из њиховог стана ноћу од стране особа у униформама и под маскама, од којих је до сада идентификовано Миланово тијело, док се Анђелка и Мирјана још воде као нестали.

Са ликвидацијама српских цивила био је упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе. А након што су припадници ЈНА, крајем децембра исте године, пронашли 24 поугљенисана леша српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих свјетских медија и хуманитарних организација, и представници Међународне заједнице, под чијим “притиском” је тадашњи предсједник РХ Фрањо Туђман наредио истрагу о ликвидацијама госпићких Срба. Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен ад ацта, а лешеви убијених су из примарних премјештани у секундарне гробнице, које још увијек крију око осамдесет неидентификованих лешева.

Тужилаштво Хашког трибунала, убрзо по оснивању, водило је интензивну истрагу о овом догађају и случај је, прије него је оптужница подигнута, у циљу одржања Рачанове владе, уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци, у марту 2001. године, подигло је оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и за ликвидацију најмање 50 лица.

Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци, из марта 2003. године, проглашени су кривима: ТИХОМИР ОРЕШКОВИЋ, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу и МИРКО НОРАЦ, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, што су, у временском периоду од 14. до 18. октобра 1991. године, наредили припадницима Хрватске војске и Војне полиције да безразложно ухапсе најмање 50 цивила хрватске и српске националности, које је, по њиховом наређењу, СТЈЕПАН ГРАНДИЋ, комадант ИИ бојне (пука), заточио у касарни Перушић; што су затим Норац и Орешковић, 17. октобра исте године, у вечерњим сатима, у просторијама тзв. Оперативног штаба у Госпићу, присутнима наредили да морају извршити ликвидацију једног броја похапшених цивила који су из касарне Перушић довежени на локалитет Пазариште, гдје су исте вечери пуцањем из  оружја усмртили најмање десеторицу, с тим да је Норац први усмртио једну женску особу; што је Грандић, 18. октобра 1991. године, у јутарњим сатима, поступајући по претходном договору са Орешковићем и Норцем, најмање 39 до 40 заточеника из касарне Перушић довезао на локалитет Липова Главица, гдје их је заједно са припадницима ХВ, од којих су неки били маскирани, из ватреног оружја усмртио, а затим 10 до 11 убијених закопао на сметлиште Разбојиште, а још најмање петорицу убијених одвезао камионом у непознатом правцу, док су 24 леша поливена бензином и запаљена, које су у таквом стању и пронашли припадници ЈНА у децембру исте године, од којих су до сада 22 идентификована. Суд их је због тога осудио и то: Орешковића на 15, Норца на 12 и Грандића на 10 година затвора.

Истом пресудом суд је, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и ИВИЦУ РОЖИЋА за ликвидацију тројице Срба из Карлобага, који су 25. октобра 1991. године одвежени и убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је, због одустанка тужиоца, оптужбу одбио против ЧАНИЋ МИЛАНА.

Иако је процес “госпићкој групи” био озбиљнији од свих других процеса вођених пред хрватским судовима против Хрвата, пресуда је, по оцјени многих правних аналитичара, компромис. Наиме, суд је као отежавајуће околности свој тројици осуђених цјенио сљедеће чињенице: да су жртве цивили “који нису били припадници паравојних непријатељских формација” и број “безразложно ухићених и усмрћених”; да су лешеви убијених са локације Пазариште премјештени, а лешеви убијених на локацији Липова Главица запаљени и остављени да их развлаче животиње, те да је један дио тих лешева поразбацан на сметлиште Разбојиште, а један дио одвежен ко зна гдје; да је чак четверо дјеце остало без оба родитеља, да је убијена цијела једна породица; да је имовина одведених и потом ликвидираних цивила уништена, у станове су усељени други људи итд., па се с правом поставља питање колико би један хрватски војник требао да убије српских цивила и којом методом да би добио максималну казну затвора.

Поставља се и питање зашто нису процесуирани и остали за које је “ван сваке сумње” утврђено у судском процесу “госпићкој групи” да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности, а таквих је више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у другим државама региона.

Породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава и онеспокојава сазнање да је, ускоро по правоснажности пресуде “госпићкој групи”, тадашњи предсједник РХ Стипе Месић помиловао осуђеног Грандића, ублаживши му казну за двије године, коју је већ одавно и издржао; да се осуђеном Норцу, којем је, у јулу 2010. године, казна за овај и случај “Медачки џеп”( правоснажно осуђен на 6 година) обједињена на 15 година затвора, омогућавао скоро нормалан живот у  затвору (студирање, вјенчање, прослава родјења и крштења сина у родном селу пред великим бројем званица, од који су неки били на високим државним функцијама и то под пажњом свих медија у Хрватској) и што је, по одлуци Комисије за условни отпуст Министарства правосуђа РХ, од 25. новембра 2011. године на условној слободи; да се осуђеном Орешковићу за вријеме издржавања казне веома погодовало, тако што је дуже времена, због наводне болести, умјесто у затворској болници,  провео на слободи, а у затвору је из затвореног, противно правилима, премјештен у полуотворено одјељење, те што је  и он, по одлуци поменуте Комисије, од новембра 2012. на  условној слободи, док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу посмртних остатака њихових најмилијих.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here