• Наша Србија

НАВИП – Сведок развоја винарства у Земуну

1 min read

4 године ‎ ИН4С

И ту некако на волшебан начин шине нестају у једној великој капији, а почиње наша прича о пенушавом Милиону белом и црвеном, Старом вињаку, Карловачком ризлингу, Пинот нуару, Фрушкогорском бисеру или делу винске историје Земуна и Србије.

Народно винарство и подрумарство (НАВИП); фото: Винопедиа/Г. Раденковић

У разговору са једним од оних „старих“ привредника, описао ми је како најлакше препознати „озбиљну“ фирму. По његовим речима, и по томе да ли има индустријски железнички колосек. Преко њега су у фабрику улазиле сировине, а из фабрике излазиле композиције готових производа.

И тако, док се возите или шетате улицом Марије Бурсаћ у Земуну, прелазите преко шина заливених асфалтом, а у околини ни воза ни железничке станице. Онда наиђете на НАВИП. И ту некако на волшебан начин шине нестају у једној великој капији, а почиње наша прича о пенушавом Милиону белом и црвеном, Старом вињаку, Карловачком ризлингу, Пинот нуару, Фрушкогорском бисеру или делу винске историје Земуна и Србије.

Винарија Мозер, претеча НАВИП-а

А она је у Земуну, тада у Аустроугарској, почела 1848. године. Те године породица Мозер оснива винарију и велепродају вина, која у наредним деценијама успешно расте и одолева свим неприликама.

Тако је између два рата забележено, да су у подрумима винарије сачувана и вина из 1915. године, када су преко Земуна летеле гранате и улице биле испуњене топовима и пешачким пуковима. Из тог времена потиче и податак да се у Винарији у Мозеровој 7 (после рата Симе Шолаје), налазио највећи дрвени суд за вино у тадашњој Краљевини Југославији, од читавих 36.500 литара. Ни за време Другог светског рата винарија није прекидала рад, а један од Мозерових, фолсдојчер др Јоханес-Ханс био је први градоначелник окупираног Земуна, од априла 1941. године. Власници Винарије Мозер средином рата напуштају окупирану Србију и одлазе у Турску, остављајући винарију неизвесној будућности. Земун је тада имао више од тридесет хиљада становника, различитог националног састава. Нешто мање од половине били су Срби, трећина Немци, а петина Хрвати.

Остало је записано да је око три хиљаде Земунаца за слободу погинуло, а у околним селима, од окупаторске и усташке руке, нашло је смрт око осам хиљада мештана. После рата, као сарадницима окупатора, Мозеровима је одузета сва непокретна имовина. Нова власт је винарију преименовала у Народно винарство и подрумарство – НАВИП, и наставила да гради винарског гигантана на Балкану, и то веома успешно.

Златно доба НАВИП-а

Праћење развојног пута овог подрума у његових 170 година постојања, омогућује да се на најбољи и најаутентичнији начин упозна историја и развојни пут не само земунског, већ и српског винарства и виноградарства. Савремени приступ гајењу винове лозе и производњи вина, уз поштовање и коришћење најбољих искустава старих српских и светских винара, одувек су одликовали НАВИП. И не само винима, али о томе мало касније. НАВИП данас познајем само по оронулој фасади у Мозеровој и причама његових савременика. Фасаде остављам за крај, а сада препричавам приче.

Из тих „раних НАВИП-ових дана“ остало је у земунској архиви запис о једном петогодишњем привредном плану – „петолетки“: „Од 1961. до 1966.године Народно винарство и подрумарство НАВИП, у послератном периоду наставило је са произвоњом вина и других алкохолних и безалкохолних пића. НАВИП поседује 3.500 хектара винограда на територији Србије и Војводине. Подрумски капацитети „НАВИПа“ износе 65 милиона литара, а набављене су и најмодерније машине за пуњење 52.000 флаша на час“. И за данашње време, веома озбиљна компанија.

У НАВИП-овом подруму у Земуну налазила се и споменута бачва од 365 хл из предратног доба. Изграђени су танкови запремине од 24.500, 550.000 до танка од 750.000 литара. Да се „налије“ вином овај последњи, треба скоро миллион и по килограма грожђа.

На шампањац су у НАВИП-у били нарочито поносни. Процес производње подразумевао је двоструку природну ферментацију. За историју остаје податак да капацитет пунионице у „златним НАВИПовим временима“ није био довољан да се задовољи потражња.

Тада су сваке недеље по две композиције пуне вина, оном пругом с почетка ове приче, одлазиле за Европу.

„Милион“ из НАВИП-а

У времену када је НАВИП био водећи на овим просторима, имао је подруме у Земуну, Петроварадину, Јагодини, Крњеву, Врању, Пироту и Лесковцу. Посебно је интересантан подрум Црквенца из Јагодине. То је највећи подрум пића на Балкану, са капацитетом од милион и по литара, 150 вагона, и био је специјализован само за производњу ракије. За 40 година извезено је више од пет милиона боца ракије Старе српске шљивовице, паковане у традиционалној српској буклији и то за Канаду, Америку, Аустралију, Швајцарску, Шведску, Холандију, Немачку…

Подрум је грађен као државни пројекат 1929. године, за време највеће до тада светске кризе. Црквенац је био сабирни центар у који је долазила ракија из целе Србије. Откупљивана је ракија и шљива за прераду, највише стара српска сорта шљиве „пожегача“, по којој је Србија постала позната у свету, и „црвена ранка“. Шљива је стизала из свих крајева Србије.

Прича о Старом вињаку

Временски, периодично појављивало се популарно пиће или напитак који је најчешће наручван у ресторанима, кафанама, на журкама … Па је тако био и период „појачане популарности вињака“ у различитим варијантама, са и без додатака, и то од неколико произвођача широм тадашње државе.

„Пиј мало, пиј добро“- била је порука комшија са западне стране. Али се један разликовао од других. Пре свега што је уз паковање, веома луксузно, ишла информација о путу и начину производње НАВИПовог Старог вињака. Значи, „није било лажи, није било преваре“! Основна порука потрошачу била је да се поштовала процедура производње по узору на француски коњак. НАВИП је усвојио најскупљи и временски најдужи начин производње, који је био идентичан са начином добијања француског Цогнаца. Пошто су произвођачи из Француске заштитили име, код нас се ово пиће производи под називима Вињак или Брандy.

Бурад напуњена винским дестилатом била су под отвореним небом и то од 1971. па до 1985. године, јер кажу, промена вањске температуре омогућава да вино максимално покаже свој квалитет. Након завршене дестилације, вињак се точио у нову храстову бурад где је лежао и сазревао три до пет година. Веома скуп и дуготрајан поступак, који је за резултат имао веома квалитетан производ. О квалитету, можда најбоље говоре приче да су „НАВИП-ов стари“ куповали и Французи и носили у своју земљу. По данашњим стандардима Стари вињак сигурно би носио ознаку XО – екстра стар. Технолог би производ овог процеса описао речима: „Мирис – дискретно јужно воће, савршено зрела банана, какао прах, а након неколико минута ужива се у додатним мирисима међу којима се истиче марципан. Укус – зрело жуто воће. Ванила, кожа и дуван са мало лимунове коре. На самој завршници сува шљива и марципан…“ Могу само да замислим и „укус и мирис“.

НАВИП је пропао брзином светлости

Током 170 година постојања НАВИП је растао и израстао у гиганта, са огромном сировинском базом и квалитетном производњом. У последњих 30 година, ни НАВИП није мимоишло све што је донела неолиберална економија: од трансформација, преко приватизација и докапитализација, до реструктурирања. Нажалост, увек са предзнаком неуспешно!

НАВИП, један од водећих произвођача вина и пића у бившој Југославији, у данашњем сленгу – „јака фирма“ у којој се радило и дању у ноћу, у три смене, данас не ради. Страдао је као колатерална штета транзиције у Србији. НАВИП нису затворили ни ратови, ни НАТО бомбе, затворио га је 2012. године стечај. И како то бива у дивљим временима промена власништва, НАВИП је продат за мање од шест милиона евра, а само виногради су процењени на око 30 милиона евра. И да, НАВИП је у то време имао уговорен извоз 100.000 боца српске шљивовице препеченице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: