НАТО притисци и медијска кампања на Балкану

Пише: проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији

Општи утисак о томе ко се и како борио против Русије могуће је стећи прегледом састава војних заробљеника из маја 1945. Тада се Совјетима предало 60.280 Пољака, 23.136 Француза, 21.822 Хрвата, 4.729 Холанђана, 2.010 Белгијанаца, 1.652 Луксембуржана, 456 Данаца, и неколико хиљада Чеха. А то је само део војних ефектива послатих на Источни фронт из земаља које, наводно, нису ратовале против СССР-а. Довољно је рећи да је око 600.000 војних заробљеника из Немачке и њених земаља-савезница совјетска команда после одговарајуће провере ослободила непосредно на фронтовима на којима су се и предали.[1]

Нацизам и тоталитаризам су чеда европског прогресивизма и рационализма, као и неолиберализам или западни, „либерално-демократски концепт“ који се као модел настоји наметнути, па макар и насилно целом човечанству. Посбно је та намера испољена према бившим чланицама Варшавског уговора и СССР-а. Хитност прикључивања бивших социјалистичких земаља у НАТО подстиче се свим средствима из САД, јер је то њихов стратешки циљ који нема цену, да се стигне са војним снагама пред границу Русије како би се, у најпогоднијем тренутку са претњом силом, што безболније поделила Русија на азијски, европски и сибирски део.

Политичарима из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Украјине, Грузије, као да није јасно да на тај начин постају мете за Русију јер ће давати своје снаге, територију логистику за НАТО трупе, које све више личе на Хитлерову солдатеску у походу на Исток. Сугурно је да народ у овим државама не подржава милитаризацију њихове територије и стављање на услугу тако већ омраженој војној сили НАТО пакта.

НАТО настоји да Балкан, пре свега тзв. Западни Балкан врате у фокус пажње и да различитим методама што пре успоставе контролу на том подручју. Да би се остварио тај циљ по њиховој процени најтеже је загосподарити српским етничким простором јер српски народ вежу негативне емоције због злочиначког бомбардовања 1994., 1995. и агресије 1999. године и окупације Косова и Метохије. Још већи проблем Запада јесте што је српски народ историјски везан за своју православну браћу Русе и да никада не би могао бити на страни оних држава које се боре против Русије. Зато се тзв. Западни Балкан представља као “недовршен посао“ који има потенцијала и замрзнутих конфликата да постане озбиљна безбедносна претња. Простор Балкана је имао битан утицај на почетак, ток и исход Првог и Другог светског рата. У том смислу српски народ је дао велики допринос да се победи зло тог времена и то ће чинити и у будућности заједно са другим слободољубивим државама и народима.

У процесу стављања под своју контролу до сада, НАТО и ЕУ су доста урадили: (1) Одвојена је Црна Гора од Србије; (2) Права српског народа у Црној Гори су угрожена, а на то се власт у Србији не обазире нити настоји да на било који начин заштити Србе и њихова елементарна права језика, вере, нације; (3) У знатној мери Запад је извршио одвајање Косова и Метохије од Србије кроз Бриселске преговоре; (4) Права српског народа у Хрватској су угрожена, оних који живе у њој а посебно повратника или прогнаних; и (5) Спроводе се различите специјалне операције како би се разбила Република Српска, поништили атрибути њене државности и створиле предпоставке за све јачу унитаризацију БиХ, како би као таква убрзано била укључена у евроатлантске структуре. На тај начин српски народ би био елиминисан као значајан фактор на Балкану а Србија уцењена да настави процес интеграција у ЕУ, а потом и у НАТО.

У најновијој медијској кампањи све се безочније шире НАТО лажи и претње да Србија треба да се одрекне војне неутралности, уведе санкције Русији и пређе у „породицу демократских држава“ Запада. У ту кампању су укључени многи медији, ангажован је велки новац и укљуен је један део академске јавности кроз различите пројекте које финансирају водеће обавештајне службе Запада. Жалосно је што ти академски радници, поједини професори универзитета трују јавност а посебно омладину на факултетима где држе наставу. На тај начин они регрутују део интелигенције, која је спремна да подржи неоколонијални положај Србије и њено укључење у НАТО.

Као и свака држава, тако и Србија има мали део становништва који је зарад личног комфора и живота спреман да угрози националне интересе и да сарађује са агресором. Народ их је увек означавао издајницима. Тим појмом све је суштински речено. Сарадника обавештајних служби водећих држава НАТО осим у академској јавности има знатно више у политичким странкама и међу угледним политичарима, који преко партијске инфраструктуре, скупова и медија пласирају „наручене мисли и идеје“. Најбољи сарадници страних обавештајних служби а и најопаснији су они који се налазе на највишим положајима у извршној власти и који директно могу да утичу на стратешке одлуке. То се посебно односи на економију, спољну политику и сектор безбедности и одбране.

У Црној Гори власт је у дужем периоду огризла у криминалу и спремна је да учини све само да опстане. Користећи то сазнање НАТО је за реалативно кратко време припремио и извео одцепљење Црне Горе од Србије. Кроз целовит пројект након осамостаљења Црне Горе, врши се њено расрбљивање и удаљавање од Србије. Од браће се праве потенцијални непријатељи и праве непремостиве разлике у вери, језику и нацији. И са геостратешког становишта укључивање Црне Горе у НАТО има велике последице, између осталог, цела јадранска обала била би територија НАТО, са изузетком појаса дужине 20 км који припада Босни и Херцеговини. Према многим оценама, противљење Руске Федерације за улазак ЦГ у НАТО било је контрапродуктивно јер стратези Запада, пре свега САД и даље живе у новом Хладном рату. То је урађено у функцији смањења и постепеног елиминисања руског присуства у Црној Гори.

Црна Гора је нажалост своју самосталност почела да изграђује на антисрпству и русофобији. Није проблем постојања Црне Горе као србске државе, као што је изворно и историјски била, него што прави разбраћу од свог националног бића, што проглашава неку нову нацију, нову веру, неки нови језик, при том то спроводи агресивним методама угрожавајући изворна права српског народа. Српски народ је у Црној Гори заборављен и од власти у Србију, тако да режим Мила Ђукановића има простора да спроводи тортуру и угрожава његове елементарне слободе и права. Историјски Црна Гора неби ни постојала да није било финансијске, војне и свеколике помоћи Русије. Нажалост то ова власт све жели да потисне и натера народ да то заборави.

Морамо бити свесни да ће се у медијима, још више него до сада пласирати лажна опасност са истока, односно од Русије, да им се приписују вајни злочини у Сирији, које наши медији некритички преузимају од водећих медијских кућа са Запада,слично по моделу грађанског рата у Босни и Херцеговони, типа „Маркала“, Сребренице, убијства војника УНПРОФОР-а у Сарајеву код зграде Електропривреде, убијства љубавног пара на Врбања мосту, убијство супруге генерала Сефера Халиловића и њеног брата на тераси породичног стана и сл. Срби су сносили последице тих медијских лажи за исконструисане злочине, које су припремиле и организовале обавештајне службе неколико водећих држава Запада у сарадњи са јединицом за специјалне операције „Шеве“, под директном контролом Алије Изетбеговића. Данас се зна права истина али је тим лажима нанета ненадокнадива штета српском народу у грађанском рату у БиХ, а целом српском народу.

Босна и Херцеговина је такође значајна за НАТО. Посебно данас Запад инсистира на очувању БиХ, као унитарне државе како би се спречило осамостаљивање Републике Српске, јер исту виде као део српског етничког простора, под руским утицајем.

У затвореним круговима у НАТО-у Србија се представља као фактор који може имати улогу стабилизатора или дестабилизатора читавог региона, с обзиром на историјски утицај Београда на све остале државе тзв. Западног Балкана. Републику Српску и лажну државу Косово, Запад види и као проблеме свеукупних европских и евроатланских интеграција на Западном Балкану. НАТО сматра да треба да задржи незамењиву улогу простору Балкана, у политичком и у безбедносном смислу. САД су дале главни допринос помоћи и подршци лажној држави „Косово“ у образовању, опремању и обуци официра и подофицира, као и у другим областима сарадње у процесу формирања „Оружаних снага Косова“.

Алијанса и даље ради на изналажењу начина за продубљење политичке и практичне сарадње са Србијом, без обзира што је у последњих двадесет пет година учинила све против српских националних интереса на Балкану. Због тога преко 80% народа је против учлањења Србије у НАТО пакт. Управо водеће државе НАТО угрозиле су виталне националне интересе српског народа у Србији, Црној Гори и Р. Српској.

Дезинтеграцијом српског простора и српског националног бића Запад жели да осигура своје залеђе и даљи поход на исок, првенствено на Русију. Свесни таквог односа јавног мњења према НАТО-у, водеће земље Запада желе да применом свих средстава, почев од медијске кампање, специјалних операција и злоупоребе медија, притисака и уцена промене ситуацију у њихову корист. Сходно савременом искуству користи се монопол медија, као средство за промоцију интереса и остваривање циљева НАТО, без употребе тзв. „тврде“ моћи. У новијој историји то најинтензивније чини Запад преко својих регионалних организација, као што су ЕУ и НАТО. Кроз процес приватизације загосподарили су штампаним и електронским медијима, првенствено у бившим чланицама Варшавског уговора и СССР-а. Господарење медијима је прва етапа у процесу потпуног господарења тим државама и њиховог стављања у неоколонијални положај.

Константним понављањем лажи и изношењем селективних информација управља се медијском сценом на Балкану и припрема јавност да прихвати било какве одлуке које на штету народа доносе локални политичари. То је део стратегије злоупотребе медија у процесу насилне глобализације, која се спроводи под утицајем Запада, првенствено САД и Велике Британије. Очигледан пример таквог поступања јесте стална медијска пресија над јавним мњењем како се треба одрећи Косова зарад „светле будућности“ и тзв. бољег живота који доноси Европска унија са својим „системом вредности“. Тај систем вредности јесте својеврсна идеологија, као и комунизам који маргинализује интересе посебно малих народа.

Западу се све више жури и успева да преко инсталиране мреже сарадника и симпатизера у делу власти и делу опозиције у Црној Гори и Србији пласира хитну потребу да се и Србија одрекне војне неутралности и уведе санкције Русији. Не потенцира се сада толико на признавању лажне државе Косово и на удаљавању од Републике Српске, док се Србија не удаљи од Русије, као што је учињено са Црном Гором, преко марионетског режима Мила Ђукановића.

Перфидно а све интензивније у медијима са националном фреквенцијом у Србији, Црној Гори и Федерацији БиХ доводе се вајни експерти, поједини професори приватних факултета, руководиоци невладиних организација и нека пензионисана војна лица да анализирају актуелну међународну полиику и стање безбедности на Балкану. Њихови наступи личе на јефтину пропаганду НАТО-а, коју народ препознаје и на срећу изазивају контра ефекат.

Око избора у Црној Гори направљено је медијско спиновање око „терористичке групе“ из Србије која је имала намеру да изведе отмицу… убиство Мила Ђукановића, преузме власт или ко зна шта још. У исто време се у Србији спекулише информацијама да је ухваћена друга група, која је „пратила кретање Мила Ђукановића“ и ко зна коме слала информације те да је заплењена значајна количина опреме. Део медија, под западним утицајем, почео је да тим информацијама даје огроман значај и да се износе различите спекулације око умешаности страног фактора, при чему се највише алудирало да се ради о намери Русије.

То је био почетак лавине притајених оптужби и срама који се гарнира са информацијама о злочинима и страдању цивила у Сирији, као последица дејства руске и сиријске авијације. Паралелно са преношењем лажи из појединих западних медија и у Народној скупштини Србије могле су се чути тенденциозне и неодмерене изјаве дела опозиционих политичара, који припадају странкама које су у суштини експодитуре обавештајних служби појединих земаља Запада.

Поред актуелних НАТО аналитичара, лобиста и пропагандиста, улажу се велика средства за оснивање нових невладиних организација, придобијање дела угледних и јавних личности и подплаћивање малог дела локалних медија који нису још под контролом Запада. Све те мере су синхронизоване, по јединственом плану и смишљено интегрисане, са деловањем дела власти у процесу доношења одлука. То се најочигледније види кроз разбијање стратешке сарадње Србије са Русијом у области одбране, како би се онемогућило опремање Војска Србије сложеним борбеним системима, првенствено за потребе РВ и ПВО. Такво поступање се правда немањем новца и ако је Русија понудила најповољније услове, па чак и део оружја и опреме, као неповратну војну помоћ. Веома често се у медијима спекулише и око пословања НИС-а, НАФТАГАС-а, СРБИЈА ГАС-а и сличних фирми чији већински капитал је руски. Отварају се мале деонице ауто путева, а о рускки пројекат и кредит за модернизацију железница се плански успорава и не реализује се у складу са утврђеном динамиком. Том пројекту се у медијима не поклања никаква пажња у надлежном ресорном министарству.

Кроз пропаганду НАТО и ЕУ жели се смањити подршка народа у Србији и Републици Српској потреби унапређења сарадње са Русијом. У штампаним и електронским медијима све више је наслова и коментара који бацају сенке на сарадњу Србије и Републике Српске са Русијом, уз истовремено фаворизовање и промоцију такозваних евроатлантских вредности. Различитим лажима се сарадња са Русијом настоји приказати као минијатурна, те да се у јавности медијски дискредитује, кроз изношење различитих сумњи о последицама и штетности те сарадње. Сужен је простор или скоро онемогућен је приступ свим политичким субјектима, невладиним организаијама и појединцима који објективно тумаче стање у међународним односима и који су против стратегије НАТО на Балкану и изопачених вредности Еврпске уније. Било ко од политичких представника или невладиног сектора а не делује самостално и не велича евроатлантске вредности проглашава се русофилом уз низ других погрдних атрибута у функцији персоналног, организационог и политичког дискредитовања. Њихови напори имају проблем јер је народ вецим делом свестан тих манифетлука који се спроводе скоро три деценије.

Посебну улогу у том процесу маргинализовања и урушавања система вредности у друштву, система безбедности и система одбране има Међународни монетарни фонд. Својим изјавама поједини носиоци извршне власти, неки министри и државни секретари делују као пропагатори евроатлантских идеја и воде медијску кампању у функцији остварења тих циљева.

Непрекидно се медијски дозира парола да „…ЕУ нема алтернативу…“ и ако се таквом политиком и стратегијом наносе дугорочне последице по будућност народа и државе. У сегменту безбедности и одбране потписан је споразум о учешћу Војске Србије у борбеним групама ЕУ и ако се зна да су те борбене групе у суштини део снага НАТО пакта. Све те одлуке креира извршна власт и ако се ради о веома битним и судбоносним питањима српског народа. Такође, таквим поступањем се угрожава прокламована војна неутралност Републике Србије, јер су борбене групе ЕУ суштински под окриљем НАТО, у погледу припрема и употребе. Такве одлуке народ не подржава и не жели да буде на страни оних који угрожавају мир у Европи и концентришу снаге у захвату новоуспостављене линије поделе у Европи. Санкције су биле и остале предворје рата. Зар Србија треба да даје снаге у борбене групе ЕУ, које су део снага за наметање воље другим народима и државама. То српски народ најбоље осећа кроз окупациону власт ЕУ и НАТО на Косову и Метохији.

Срби припадају групи народа који слободу цене више од живота под окупацијом. Сигурно је да се српски народ и поред медијске блокаде и пропаганде, не слаже са постојећим стањем и не одобрава урушавање његових виталних националних интереса на Косову и Метохији, Републици Српској, Црној Гори, као ни угрожавање односа са Руској Федерацији. Избор је у суштини једноставан, српски народ неће и не може бити на страни оних који повлаче нове линије поделе у Европи и изазивају ратове и кризе. У наредном периоду очекивати је да ће се интегрисати напори НАТО и ЕУ да се Балкан у целости стави под конролу Запада у сваком смислу а све под плашом пропаганде о европским вредностима и интеграцијама у Европску унију. Данас је жалосно посматрати деловање институција ЕУ и њихових представника, као шо је Девенпорт, пореклом из Велике Британије, која напушта ту исту ЕУ или састанак представника Владе Србије са делегацијом Краљевине Норвешке, државе која такође никада не жели да постане део те наднационалне организације. Дошли смо у ситуацију да нам они који су одувек сумњали у ЕУ причају прозирну мантру и шире пропаганду. Пошто се ЕУ све више инструментализује као страна у сукобу са Руском Федерацијом, кроз увођење санкција, српски народ треба да се изјасни на референдуму да ли жели да се интегрише у такву ЕУ, која делује против његових виталних интереса, а не да извршна власт то узима као готову чињеницу. У суштини извесно је да народ не дели та уверења око потреба и предности учлањења у ЕУ. Српски народ, по својој природи, никада није воле ни желео наднационлне организације од Отоманског царства, Аустроугарске, па до данас ЕУ и НАТО.

ЛИТЕРАТУРА

Bacevich, A., J., Policing Utopia. The Military Imperatives of Globalization. The National Interest, Summer, 1995.
Кисинџер, Х., Дипломатија II, Верзал прес, Београд, 1999.
Николај Малишевски, УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА, Нови Стандард маја 2012.
Стојановић, Ђ., Ђурић, Ж., Анатомија савремене државе, Есе3логе д.о.о. Београд, 2012.
Thucudides, History of Poloponesian War, Penguin, New York, 1972.
[1] Николај Малишевски, УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА, Нови Стандард 9. маја 2012.

(Извор: Фонд стратешке културе)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: