НАТО бомбе још увек убијају Србе

Нема сумње да је текст угледног лекара проф др Зорана Радовановића, који доводи у питање везу између уранијума које су НАТО бомбе посејале по Србији и пораста оболевања од рака у нашој земљи изазвао праву буру у јавности.

Својим мишљењем проф др Радовановић је заправо пробушио рупе у мишљењу које се у Србији никада, барем јавно, није доводило у питање – да нас НАТО бомбе и даље убијају.

Истраживали смо шта о томе мисле остали стручњаци – онколози, епидемиолози, радиолози.

Потенцијално канцероген, али…

Да је осиромашени уранијум потенцијално канцероген слажу се сви. Медицински стручњаци у Србији и даље, међутим, не могу да дођу до јединственог става око тога да ли је осиромашени уранијум којим је НАТО засипао делове Србије пораста броја малигних обољења.

Заговорници тезе да бомбардовање осиромашеним уранијумом и већи број оболелигх од рака нису узрочно-последично везани тврде чак и да нема никаквог повећања. Број новооболелих се, наиме, у последњуих 10-ак година креће између 24 и 26 хиљада становника у централној Србији, односно око 35.000 на нивоу целе Србије.

То показују подаци Инстититута за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут” из Београда, објављени у последњем извештају о броју новооболелих и умрлих од рака за 2013. годину.

„Сваке године је број нових оболелих од малигних обољења исти и креће се око 35.000“, истиче за “Блиц” др Снежана Живковић Перишић, епидемиолог и национални координатор Регистра за рак у институту “Батут”.

Она подсећа да су осиромашеном уранијуму биле изложене општине на рубном подручју према Косову, али да од рака обољевају и људи у другим деловима Србије. Променили су се, међутим, како каже, фактори ризика који изазивају малигна обољења – све више људи пуши, све је већи стрес, гојазност је све присутнија код млађих особа, што касније може да утиче на појаву рака, променио се квалитет исхране…

Два различита става?

Др Живковић Перишић истиче и да није забележен пораст случајева леукемије и лимфома, иако су то обољења коштане сржи и лимфног система, што су ткива која су најосетљивија на изложеност радиоактивним агенсима.

Са тиме се не слаже др Слободан Чикарић, онколог, радиолог и председник Друштва Србије за борбу против рака, наводећи да је управо 2006. године забележен велики скок у броју оболелих од леукемије и лимфома.

„Тај скок био је од 70 до 80 одсто, у односу на 2005. годину. А када сам сабрао укупан број оболелих од 2006. до 2010. године, установио сам да је он за 80 до 90 одсто већи у односу на број оболелих од 2001. до 2005. године“, каже др Чикарић за “Блиц”.

Он поставља питање и шта је то могло да доведе до овако великог раста, осим ако цела централна Србија није била истовремено изложена неком агенсу који изазива рак. А одговор, према његовом мишљењу, лежи, управо у осиромашном уранијуму из НАТО пројектила.

„Латентни период, што је време које је потребно да се болест развије од тренутка изложености агенсу, за леукиемују и лимфоме је од пет до 10 година, односно око 7,5 година у просеку. А управо је толико времена прошло од НАТО бомбардовања 1999. године, до 2006. године када је регистрован овај скок“, категоричан је Чикарић.

Друга ствар је што, како каже, леукемија и лимфоми чине само пет одсто малигних обољења, док осталих 95 одсто чине тзв. солидни тумори – плућа, грла, дојки, грлића материце, дебелог црева…

Он истиче и да никада није тврдио да ће у Србији до 2019. године годишње 70.000 људи обољевати од рака, али каже да је, вођен аналогијом са повећањем случајева леукемије и лимфома, направио процену да би се могло очекивати и повећање броја солидних тумора.

Већи број облелих

„Латентни период за солдине туморе је од 10 до 20 година, односно у просеку 15 година. То значи да би већ подаци о броју оболелих у 2015. години могли да потврде моје процене. Оне не морају да се обистине, јер солидни тумори настају из ткива која су отпорнија на радиоактивне агенсе у односу на коштану срж и ћелије лимфног система“, додаје Чикарић.

На констатције да на све већи број оболелих од рака утиче и промена квалитета живота, исхрана, пушење, он саркастично одговара: “Да ли то значи да српски сељак од марта до јуна 1999. године није радио ништа, већ је само седео, пио, пушио, јео кобасицу и гледао у ‘аваксе’ па се угојио, и од тога добио рак?”

Чикарић потврђује и да алфа честице које емитује уранијум не могу да продру кроз лист папира, нити кроз површни слој коже, али поставља питање шта се дешава ако та честица доспе до плућа и уђе у крвоток.

„Ако дође до ћелијске мембране, која је 20 нанометара (милионити део метра), одатле лако може да дође и до ћелисјког језгра гхде се налази ДНК и направи прави дар-мар у процесу размножавања ћелија“, закључује Чикарић.

Извор: Блиц 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: