Може се рећи да је владика био везан с Русијом од самог почетка своје владавине. На свом положају Петар Други Петровић Његош се суочио са потешкоћама – анархијом у земљи, непријатељским сусједима, политичким противницима.
Наталија Владимировна Лукина, фото: Митрополија
Поводом Дана Његошевих Наталијом Владимировном Лукином, балканологом из Москве дала је интервју за Светигору, у овиру којег је говорила о везамa Петра Другог Петровића Његоша и Русије.
Какве су биле везе владике Рада с Русијом?
Може се рећи да је владика био везан с Русијом од самог почетка своје владавине. На свом положају Петар Други Петровић Његош се суочио са потешкоћама – анархијом у земљи, непријатељским сусједима, политичким противницима. И ради успостављања реда Петар Други је затражио помоћ од Црногораца који су живјели у Русији, Ивана Вукотића и његовог рођака Матеја Вучићевића. Они су блиско сарађивали с владиком, нудили руској влади разне пројекте у циљу ширења територије Црне Горе и њене модернизације под покровитељством Русије.
Године 1831. с доласком из Русије И. Вукотића и М. Вучићевича ситуација у сфери државне управе претрпјела је радикалне измјене. У Црној Гори је успостављен највиши судско-административни орган – Сенат, на чијем челу је био И. Вукотић, а М. Вучићевић је постао вице-предсједник. Након успостављања Сената успостављена је гарда (нека врста војно-полицијске службе), а започеле су и реформе у области законодавства.
Међутим, Петру Другом је био потребан новац и спољна подршка за наставак његовог реформског рада. Владика је одлучио да пође у Русију, гдје му је, поред осталог предстојало рукополагање у чин епископа. Притом он се надао да ће руска помоћ, поред осталог и финансијска, ојачати његову власт у земљи, пошто су његови поражени политички ривали иза себе оставили присталице.
У августу 1833 г. Петра Други је стигао у Петербург, гдје су у званичним круговима очекивали његов долазак. Николај Први и Синод сложили су се да он буде рукоположен у епископа, без обзира на младост. Тада је имао двадесет година. Међутим, пошто је у том периоду Русија била заинтересована за мир како са османском Портом тако и с Аустријом, захтјев владике за службено покровитељство Црне Горе био је неизводљив, али је руски изасланик у Цариграду, Бутењев, бранио интересе Црногораца пред османском владом у било којој прилици, понекад и на своју штету. Помагао је и личним средствима.
Из Русије је владика донио не само ријечи подршке за свој народ и политику коју је водио у земљи, већ и књиге, богослужбене утвари, и чак штампарију. Поред тога, Петру Другом је уплаћена субвенција за развој културе и образовања и за сиромашне.
Средства која је добио у Русији искоришћена су за изградњу школа, за штампарију и такође за стварање државног апарата. Међутим, 1834. године односи владике с И. Вукотићем и М. Вучићевичем због покушаја формирања алтернативног центра власти, веома су се погоршали, и Његош је Вукотића и Вучићевића вратио у Русију.
Вукотић је и по повратку клеветао Петра Другог и његове подухвате, увјеравајући руско руководство у погрешност Његошеве политике, тражио да се не вјерује информацијама добијеним од њега, тврдио да породица Петровић Његош не ужива подршку у народу и тако даље.
Пошто владичина молба о слању у Црну Гору руског представника, који је требало да види шта се дешава, није била испуњена, то је Његош одлучио да сам крене у Санкт Петербург, објасни ситуацију и добије подршку за своје планове.
Међутим, у Петербургу су сматрали да је Његошева посјета непожељна, пошто је његов долазак могао искомпликовати односе с Портом, која је била осјетљива на било који руско-црногорски контакт, посебно на тако високом нивоу.
Петар Други је у Бечу сазнао да не желе његову посјету, али није хтио да се врати назад, већ је одлучио да крене у Француску која је подржавала антируска расположења на Балкану. Бојазан да ће се Владика почети ослањати на помоћ западних држава, а не Русије, присилила је руску дипломатију да промијени планове и изда Петру Другом дозволу за улазак у Русију.
Међутим, његове муке се нису ту завршиле. Вукотићева клевета је одиграла своју улогу, и владика је по налогу цара Николаја Првог у фебруару 1837. био принуђен да се задржи у Пскову, «док се тама не развије и истина не изађе на видјело». Истрага је показала потпуну невиност владике и након мјесец и по он је био у Петербургу, гдје га је примио цар Николај. Послије пријема Његош је не само добио подршку за своју реформаторску дјелатност унутар земље него и додатну новчану субвенцију.
Међутим, прије свега Петербург је морао да схвати ситуацију у Црној Гори , њених унутрашњих и спољашњих проблема, како би затим спроводио своју политику имајући у виду црногорску стварност.
<
Томе су допринијела путовања у Црну Гору двојице емисара (изасланика) Јакова Николајевича Озерецковског (1837) и Јегора Петровича Коваљевског (1838). Мисија Ј. Н. Озерецковског дала је могућност да се Петербург коначно убиједи да су оптужбе изречене на рачун Петра Другог без основа, да се схвати да је његова државна дјелатност корисна за Црну Гору и да се не разилази с интересима Русије на Балкану.
Капетан корпуса рударских инжењера Јегор Коваљевски, који је на Цетиње стигао у мају 1838. године ради геолошких истраживања, био је укључен у рјешавање великог војног сукоба између Црногораца и Аустријанца.
Процрногорска позиција Коваљевског изазвала је жестоко непријатељство аустријских власти. Руска влада није могла пред аустријским двором да оправда акције Коваљевског. Међутим, када се он вратио у Русију и био удостојен аудијенције код цара, цар Николај Први је неколико пута захвалио Коваљевским за његово понашање у Црној Гори.
Ратни сукоб између Црногораца и аустријских поданика убрзао је разграничење. У Петербургу су такође били заинтересовани за дефинисање аустро-црногорских граница, нормализацију односа двију земаља.
Зато ради учешће у раду аустро-црногорске комисије 1839–1840. послат је дипломата Константин Владимирович Чевкин. Благодарећи његовој дјелатности аустријска влада се усагласила за исплату новчане компензације Црногорцима за уступање земље, а такође и скинула ограничења на продају муниције, што је било веома важно за Црну Гору.
Притом сви руски емисари су се искрено одушевљавали владиком и настављали да одржавају с њим односе и пошто им је рок боравка у Црној Гори истекао.
Руски словенофили који су 40-их година 19. вијека посјетили Црну Гору – П. И. Прејс, И. И. Срезњевски, Ф. В. Чижов, А. Н. Попов, у једном гласу су говорили да је Петер Други – највећа знаменитост земље. Једном ријечју, све Русе је обарао његов шарм!
Колико су важне везе Његоша с Русијом и за један и за други народ и уопште за словенство?
Мислим да су те везе веома важне и потребне обома народима, контакти обогаћују сами по себи, а у случају с Његошем – за Русију то је још и била могућност упознавања с човјеком који је личио на античке јунаке: он је био и генијални пјесник и философ, и просвјетитељ, и храбри војник, и вјешт дипломата и законодавац, и, што је најважније, све му је подједнако добро ишло.
А за Црну Гору – Његош је био не само један од посредника руске културе и захваљујући, поред осталог руским ресурсима, могао је спроводити модернизацију земље у свим областима.
Владика је читавог живота носио ријечи ријечи свог стрица Светог Петра Цетињског «Чувај се Бога и држи се Русије»… Да ли су искључиво те ријечи утицале на Његошев однос према Русији?
Мислим да је на политичку дјелатност владике утицала прије свега садашњост умјесто прошлости, и у том моменту су се интереси Русије и Црне Горе поклапали и може се рећи да Русија тада није била једини могући савезник Црне Горе.
Још 1835. године владици је дошао британски конзул у Новом Пазару и предложио му да се окрене од руске оријентације и да тражи покровитељство у Енглеској и Француској, предлажући му притом и своју помоћ. Његош је тај предлог одбио и то двапут.
Петар II Петровић Његош
Владика је два пута био у Русији. Како су та путовања описана у руским архивима?
У руским архивима материјали су разни, почев од докумената чисто бироткратског карактера, на примјер, да владику треба дочекати тога и тога датума, да га император очекује у то и то вријеме, све до тога да је владици приликом посјете дворца потребно било обезбиједити добру пратњу, до извјештаја о томе гдје је гост смјештен, да ли му је тамо удобно, с ким има сусрете и слично.
Међутим, велико интересовање представљају Гагићеви извјештаји о догађајима у Црној Гори, писма самог Његоша руским властима и извештаји о разговорима руских изасланика с њим, што је у многоме помогло да се уклоне оптужбе које су лажно покренули његови политички противници.
Велики дио докумената чува се у архиву спољне политике Руске империје, дио – у Државном архиву Руске Федерације. Неки документи су били публиковани у зборнику «Петар Други Петровић Његош и Русија», који је припремио Институт Руске академије наука, као и Црногорски институт историје.
Колико је Јеремија Гагић, руски конзул у Дубровнику, допринио добром угледу владике у Русији?
Односи између вице-конзула Гагића и владике били су сложени, што се у многоме објашњавало не само различитим животним искуством, него и ситуацијом у којој су они налазили.
Ако је Његош морао да одговара пред Богом и својим народом, Гагић је био принуђен да одговара за своје радње не само пред императором, него и пред вишим чиновницима из Министарства иностраних послова, који су често двосмислено гледали на манифестацију сваке активности коју нису одобрили, страхујући да ће покварити односе са другим земљама, у овом случају с Портом и Аустријом.
Осим тога, налазећи се у Дубровнику (Рагузи), Гагић није могао да види ситуацију својим очима, зато је био принуђен да добија информације из различитих извора, у том случају и од оних људи који су били непријатељски настројени према Његошу.
Међутим, упркос чињеници да су вице-конзул и владика различито гледали на многе догађаје, на примјер, у конфликту владике са гувернадуром Радоњићем, Гагић је подржао митрополитове противнике, али никада није кривио ситуацију у складу са својом пристрасношћу, и, посјетивши Црну Гору, у својим извештајима у Санкт Петербургу писао је о Његошевом ауторитету у народу и о његовој способности да уведе ред у земљи, што је било веома драгоцјено у том моменту када је владичин политички противник Вукотић подигао фалсификоване оптужбе не само због лошег управљања Црном Гором, већ и због немарности према црквеној имовини.
За Министарство иностраних послова, управо информације које су добили од Гагића омогућиле су да се увјере у то да су оптужбе неосноване.
Знамо да је владика из Русије у Црну Гору, осим књига, донио и штампарију и довео руског штампара … а да ли је он, осим доброг имена, оставио нешто у Русији?
Нажалост, нисам нашла никакве тачне информације о томе да је владика у Русији оставио нешто материјално, али може се претпоставити да је он допринио да се у у Петербургу нађу мушка и женска црногорска народна ношња… Њих је у Петербург донио Јаков Николајевич Озерецковски, који је посјетио Црну Гору по задатку Николаја I, формално да би провјерио како се управо користе средства која се добијају од Русије, али заправо да сакупи тачне информације о Црној Гори, и о аустријским Словенима.
Тако да су да су те ношње изабране уз знање Петра Другог, а највјероватније уз његову помоћ, јер се владика спријатељио с руским изаслаником. Уосталом, ношње су у почетку чуване у царској резиденцији, а затим су предате музеју у Кунсткамеру у Санкт Петербургу, гдје се и сада могу видјети.
С ким се Његош састајао у Русији, која мјеста је обишао?
Познато је ским се састајао, поготову што су његов први долазак у Русију 1833. године с нестрпљењем очекивали. Владика се срео с императором Николајем I, и о томе сусрету у престоници се и до данас сачувала анегдота: када је Петар II Његош ушао, Николај I, будући веома високог раста, видјевши га, изненађено је узвикнуо: «О, Ви сте виши од мене!». Владика је прибрано одговорио: «Само је Бог виши од руског цара!»
Његош је у престоници боравио неколико мјесеци. Пријем који је указан црногорском владици превазишао је сва очекивања. Велику пажњу су му поклонили петроградски великодостојници.
Само док те Бечић чује.Саопшти ће да и ти радиш за ДПС.