• Поглед

Наши су политичари талог историчари, а звонки хистеричари!

1 min read

3 године ‎ ИН4С

За многе од тих црногорских „историчара“, правилније речено монтенегринских, сасвим је свеједно да ли је ријеч о општој или о националној историји!

Др Момчило Д. Пејовић

Пише: Др Момчило Д. Пејовић

“(…) За многе од тих црногорских „историчара“, правилније речено монтенегринских, сасвим је свеједно да ли је ријеч о општој или о националној историји! (…) Нема ту међу њима расправе, полемике, сучељавања аргумената, тумачења факата и процеса, узрока или повода! То што такви “историчари” причају само је у служби онога што они данас хоће “доказати” и поткријепити “чињеницама”! Није никакав проблем што у маленој (проев)ропској држави имамо приличан број историчара са дипломом и титулом, (…)! Много је већи проблем што имамо “оца нације” и уједно “предсједника свих грађана” (…) који, вјерујем “озбиљно“ се “бави(м) исчитавањем историјске литературе” (…)!? Да ли „предсједник свих грађана“ мисли да је за “исчитавање историјске литературе” потребно мање времена него што му је било (…) да тако “успјешно” (…) заврши-дипломира економију (…)? Ако “предсједник свих грађана”, (…) настави да чита оно што му нуде монтенегрински историчари са дипломом или без дипломе уз “природну обдареност, таленат и бистрину ума и памети”, онда ће запанути у озбиљне проблеме са којима ће се стално суочавати и никако их неће знати (раз)ријешити”!

Овај сиже објављеног текста, као пред уводни дио, био је неопходан иако се односи на “предсједника свих грађана” и његово “знање” (из) историје, али може да послужи за наук и ономе о коме сада пишем(о) као “политичару и талог историчару”! Ево сада неки најновији тренд односно помодарство је да се и политичари покажу и докажу, ако не велики,  оно макар “добри” историчари и(ли) звонки хистеричари!

Подстакнут непримјереном изјавом (црно)горског добростојећег, високобуџетног пензионера, а уједно министра вањских-спољних послова Црне Горе у новој 43. Влади или тзв. “Дритановој европској влади”, Ранка Кривокапића, и још више “задивљен” његовим знањем из историје Цркве, њене црквене организације, територијалне подијељености и припадности уназад неколико вјекова, вјере и учења, а с друге стране, благо речено зачуђен његовим незнањем, непознавањем, неразумијевањем и (не)намјерним изостављањем примјене историјског методолошког поступка односно историјске методологије, приликом препричавања бројних догађаја из ближе или даље прошлости, Гуливерским кораком ходања, прескакања и тумарања кроз вјекове, спајања неспојивих простора и несхватања духа датог времена, поразног тумачења одређених сегмената из питања настанка и развитка Цркве и Црквене историје, која се бави изучавањем Цркве, црквене организацију и низа других питања која се тичу Хришћанцке цркве, вјере и вјерских питања, и још све то гледано политичком диоптријом из угла данашњег политичара, и њиховим саданашњим аршинима “мјерено”, а тумачено политичким односно страначким потребама прагматичним и за ново-црногорског човјека, нову црногорску цркву, нову црногорско-монтен(иј)егринску нацију и тако даље, ријеших да се само гласнем као историчар, који је цијели свој радни вијек провео исчитавајући, изучавајући и прегледајућу архивска документа разних архивских фондова који се тичу прије свега простора данашње Црне Горе и добрим дијелом некадашњег југословенског простора или боље рећи историје југословенских народа од почетка 16. вијека па све до краја Првог свјетског рата.

Ма ни на крај памети ми није, нити ми пада на ум, да држим час из историје било националне било опште, а посебно не из историје Цркве кроз вјекове! Као што је то показао, иако накарадно, пензионер и чак министар вањских послова, да подучавам, савјетујем, исправљам или чак критикујем обиље нетачних констатација, ненаучног прилаза одређеним питањима са искривљеним и утилитаристичким поимањем Цркве и њеног разуђеног бића и уједно тумачења која се тичу простора и времена, држава или царстава, која су у датом и третираном периоду егзистирала!

Само сам хтио и имао намјеру да принципијелно реагујем, на нека питања уопштено проговорим, у широким историјским захватима кажем о каквим и коликим се промашајима ради! Како то бити може и јесте погубно за народе, а девалвирајуће за личност онога ко такво незнање износи у јавност и себе излаже оправданој критици од оних који многоструко боље знају третирана питања, која је министар хтио (при)казати као “истину” односно прије свега као “чињеницу” са којом само он располаже! Не само што указује да је такав приступ погубан, него је лично недосљедан, а уједно исказује велику храброст од једног министра вањских – спољних послова Црне Горе да тумачи процесе кроз вјекове и огромне европске просторе са за њега неразумљивим, нејасним и замагљеним “знањем или усвојеним познавањем” историје Цркве и црквене организације у једном трајању од скоро десет вјекова, који су њему “Табула раса”!

Имао бих само једно питање за “зналца” историје Цркве који је показао сву личну раскош непознавања примјене историјски методолошких захвата односно изостављање историјског методолошког принципа – постулата без којега нема напретка у озбиљним научним истраживањима, а оно гласи: Како је могуће градити “кућу без темеља” и чему има она да (по)служи?

На неколика своја примјера и позивање на два три објављена реаговања, о којима сам давно писао као историчар, критички се осврћући на рјешења појединих министара и њихова “историјска гледања или тумачења” догађаја и процеса током извјесних периода или развоја догађаја, покушао сам (у)разумити министра вањских послова Ранка Кривокапића да је (у)залудан политички посао његов око легалног и легитимног признавања ЦПЦ, из само једног разлога, а то је, да је ту ријеч о невладиној организација, која хоће на силу да од вјештачке творевине постане црква за исповиједање невјерника, атеиста, агностика и православних страначких невјерника, као и да је иста неутемељена у црквеним канонима! Ту не помаже ни “добијено одликовање” са којим се лично поноси и, које му по његовом познавању и тумачењу права даје “потврду као томос” за сва историјска, природна и друга (не)законита права, додијељена њему од украјинског патријарха! Па докле ће неко са “одличјем добијеним од патријарха” да се заноси, протежитра и полаже право на оснивање “Цркве” са рашчињеним попом и црквом као невладином организацијом? Да ли тај и такав министар вањских послова уз то и “свецрногорски” политичким, личним и својевољним актом хоће на силу створити право из неправа? Зар то није чин правнога силеџијства од стране једнога министра вањских послова па звао се он, чак, и Ранко Кривокапић, још додатно пензионер, политичар и бивши страначки лидер СДП-а?!

И овај мој подужи уводни дио је био важан, потребан и од извјесног значаја да се боље сагледају правци кретања нашега друштва под руководством наших препаметних министара као политичара, који преузимају улогу историчара да тумаче процесе и догађаје који су се одвијали веома давно или уназад вијек или два, а да они буду односно њихово “знање и тумачење” из историје алфа и омега свега у црногорскоме друштву, “правној и демократској држави”!

Би то попут оне изреке једног филозофа – историчара да “мисли владајућих, оних на власти, су владајуће мисли”!? Ако је тако онда се наши политичари руководе том логиком и тим личним поривом и мотивом па су на добром путу да остваре свој политички и лични сан “о њиховој а непостојећој аутокефалној и вијеком трајној цркви”! Код мене као историчара и научног радника такав политички “принцип и мотив” којим се хоће  неко неоправдано приказати као зналац, а уствари је лаик, није му то професија односно незнањем се јавно хоће узвисити, нема пролаза већ само може бити од моје стране озбиљно и критички (са)гледан, са принципијелним и професионалним реаговањем на дате било министарске или предсједничке изјаве и тврдње њихове политичке у својству и самозваних историчара! Само самозвана и нестручна особа, незналица и квазиисторичар, политичар и силеџија од правника може потраживати нешто што нема никаквог легитимног утемељња па макар имао и одличје народнога хероја уз “одличје” и неког од патријарха дато од НВО ЦПЦ, регистроване у полицијској станици на Цетињу!

Тек кад хоћу нечега да се детаљно (при)сјетим видим које су године иза мене! Бијаше давно, баш много давно, да бих се сада могао свих детаља сјетити!  Да не вирнем у своје исписе не бих за лако “освјежио” неке “догађаје”, који би ми могли послужити као доказ(и) – аргумент(и) ономе што вам хоћу рећи на тему црногорских политичара, који се својевољно и често намећу да буду “једини и прави историчари” у улози тумача историје и прошлости црногорске и(ли) свјетске!

Они као искусни и (м)удри п(оли)тичари преузимају јадну и биједну улогу тамо некаквих “приучених историчара” или “Гоогле историчара” па (про)сипају своја “знања” из историје директно у јавност исправљајући, критикујући и тумачећи озбиљне и признате историчаре и њихова цијењена научна дјела да су потпуно или великим дијелом они “у криву” када је у питању црногорска историја и прошлост њена односно монтен(иј)егристика, јер су својим проданим политичким и страначким калкулацијама дошли до прагматичне историјске истине, коју што прије треба као испра(в)ну изнијети својим грађанима, пласирати је и тако их ослободити “фалсификата” којима обилују наша и страна историјска дјела односно литература као и обиље архивских докумената!

Само је “историјска истина” тих и таквих наших политичара “права и једина” која се учи у сто лекција и слика џепнога формата – издања са укупно десетак страница текста, који ће се учити у школама које они изграде за “новочовјека црногорског” односно монтен(иј)егринског и нову православну црногорску цркву за невјерника, богохулника, агностика, атеисту и страначкога лидера и припадника, и као таква има се учити док су они год на власти!

То њихово издање џепне “историје Црне Горе у 100 слика и ријечи”, треба из године у годину  умножавати док не достигне или изједначи се са укупним бројем становника државе Црне Горе и оног броја у дијаспори! Дакле, на сваког појединца, да дође, најмање по примјерак џепног издања “историје Црне Горе у 100 слика и ријечи”. Е, та историја има да јечи односно да хистерично звони  и одзвања “знањем и историјским фактима” написаним у вријема црногорских политичара с краја посљедње деценије 20. вијека па све до њиховога трајања или биолошкога нестанка, (и)ако је (не)могућ!?

Кад већ говорим о џепном издању “историје Црне Горе”, присјетих се једног истинитог догађаја на Подгоричком сајму књига уназад шест или седам година, а ја са једним помоћником бијах на штанду државног Универзитета Црне Горе: Двије другарице разгледају књиге – издања Историјског института! Једна од њих, која је из Подгорице, пита да ли имамо “кратку” историју Црне Горе у много мањем формату, а не тако у пет томова? Док ја покушавам да објасним њена другарица из Београда врло мудро добаци: “А што ће ти тако мала историја Црне Горе кад ми ти стално причаш о твојој великој, славној Црној Гори и њеном херојском народу? Како да толико славна и велика историја стане на малом формату”? Истина би то, ако та особа прочита наведено нека каже да ли би тако како вам испричах!

Та и слична разноразна њихова сазнања, знања и свезнања из црногорске националне и чак познавања опште историје, европске или свјетске, без обзира да ли се ради о далекој или њима блиској историји односно историјској прошлости треба упорно понављати докле је грађани не савладају! Посао је тих политичара боље рећи “талога од историчара, а звонких хистеричара” да се “открива” њихова закопана односно затрпана “скривена страна историје”! Све што знаду из историје наши црногорски политичари “подједнако знају” из било којег историјског периода – перодизације почевши од Ноја па до АВНОЈ-а, и још обашка све до њихових дана (до)јучерашњих!

Не смета мени ни њихово “знање нити познавање” било црногорске или то било и свјетске историје. Нијесам до сада ни реаговао на ту њихову способност и свеобухватност “знања и познавања историјске прошлости”, сем у једном тексту кад сам мало “савјетовао” односно критички се осврнуо на “предсједника свих грађања” који се у његове (по)старије дане покушава “озбиљно” бавити историјом, јер како рече “исчитава озбиљну и бројну литературу” – књиге, кроз историјске периоде односно прије нове ере или од почетка нове ере па све до “јуче”! Они су изгледа тако научили, а сада тек уче како се прави и пише историја коју они знају и како је они тумаче и приповиједају новим генерацијама њихових политичких – страначких истомишљеника и сљедбеника, рачунајучи да ће од те њихове на брзину склепане “историјске читанке” остати макар нешто од њиховог великог, умнога напретка и сазнања из далеке или блиске црногорске историје! Богме су их и њихови бројни дворски савјетодавци од политичара као историчара добро “(под)учили” некој новој или боље рећи нарученој историји, која код њих налази стално ухљебље и запослење!

А тек како олако садашњи министар вањских послова Црне Горе скаче кроз вјекове и поносно каже да је “добио одличје” украјинског црквеног поглавара односно патријарха и то му даје “неприкосновено право да рјешава”, поред осталих, и питање црногорске православене цркве коју хоће, као правник добар, превести из невладине орагнизације у црквену и самосталну – аутокефалну вјерску оранизацију! Дакле, по његовом правничком знању и резоновању односно насилном тумачењу из неправа жели извести право легитимно и легално! Свака част министру Ранку Кривокапићу на “правничком знању” и заобилажењу још давно изреченом од стране великог познаваоца права и правне науке да “оно што се грбо роди вријеме не исправи” или из неправа се не може изводити право! А много простије је све то стиховима рећи: “пуче колан свечевој кобили обрнуше кола низа страну” или да још поједнставимо да “градња куће не може почивати на голој ледини” јер су потребни темељи, којих његова обећана на партијском конгресу црква нема, иако ће она бити за њих атеисте и агностике и страначке лидере заједно са “предсједником свих грађана”! Ако пажљиво министар прочита своју изјаву онда ће се наћи заједно са министрима математике или физике о којима сам пиасо и јавно их још тада критиковао да математичке просте операције сабирање, одузимање, множење и дијељење не смију се примјењивати кроз историјску науку на грађане или народе, а тек скраћивање разломака и тражење најмањег заједничког садржатеља односно именитеља је још једна погубнија рачунска-математичка операција!

Е то су разлози због који сам морао бити овако преопширан, јер једино примјерима наше министре и поитичаре можемо научити памети односно дозвати их разуму да је историја озбиљна наука која има своју методологу без које нема озбиљних резултата!

Не могах више слушати шта све не знају и сазнају, исправљају, фалсификују или преправљају, додају и обликују за дневно-политичке и личне потребе, са фактографијом само њима знаном и архивским и библиотечким фондовима из њихових породичних шкриња  и њиховим личним и странчким интересима, како добро знају фактографију и тумаче историјске процеса! А надасве историјску методологију, коју изгледа држе у маломе прсту! Они не само да су храбри тумачи историјских процеса и велики зналци фактографије, даноноћни истраживачи по великим и свјетским библиотекама и архивима, а највише неуморни читачи “скривене стране историје” и још додатно сликовница и историјских цртаних романа на свега педесетак страница да стане сва општа и национална њихова историја, наша или црногорска односно монтен(иј)егристика!

Какво нам је стање у држави и друштву таква нам је и сва наука посебно она историјска и модерна односно најмодернија, која почиње са “предсједником свих грађана” и са њим ће се и завршити сви су изгледи, нажалост и на дуги живот његов!

И да приводима крају ово реаговање! Читајући своје исписе и неке објављене текстове, везане за проблематику о којој пишем, присјећам се једне своје (не)згоде са тадашњим Министром просвјете и науке, којему струка-професија бијаше математика! Тада на високом положају министра, а због нагомиланих проблема више финансијске природе и богме кадровске и руководеће, скоро да бијаше одлучио или боље рећи “припријетио”  нам да ће укинути Историјски институт, најстарију научну установу са нешто мало више од  тридесетак тада запослених стручних и научних радника и администрацијом! А ја помислио бијах да оно што кажем отворено, аргументовано и искрено, без да некога желим увриједити, поред свих присутних се “испрсио да спасим” односно одвратим министра математичара од његове (не)озбиљне намјере па рекох, поред осталог, “(…) ако то учините ући ћете у историју као неко ко је укинуо државну институцију за изучавање сопствене историје”!

Наравно, министра баш много не бијаше брига што сам ја рекао или они што су му подилазили разгоријевајући “ватру” својим њутравим ријечима, већ он ћераше по своме! Међутим, ипак, добро бијаше упамтио моје ријечи, тако да сам имао извјесних проблема које сам “кихао” током финансирања уговорених или прихваћених научних пројеката!

Наставих са истјеривањем правде, иако се све и тада као и до сада заврши(ло) на моју штету! Нешто слично десило се и са другим министром просвјете и науке, иако бијаше “сличне” или друге струке – професије, физичар! Нека, да их оставим(о)! О њима нећу више ни једну, јер сам им своје рекао у неколико објављених текстова док су били политички моћни(ци) и на функцији тадашњег “великог министра” просвјете и науке! Само ћу још рећи да је “министар – математичар” учинио онако како је замислио па је ускратио финасије ономе ко му се замјерио а (у)дијелио ономе кога је симпатисао или за кога му је неко шапнуо коју добру ријеч!

Тако ми у Историјском институту добисмо тада, по први пут у историји те установе, а мислим на тадашњим југословенским просторима да се није десило, да за В. Д. директора буде постављен професор доктор техничких наука – машинства! Ето колико је тога “министра просвјете и науке” и тадашњега премијера било брига и интересовао Историјски институт као национална научна установа и црногорска историја!

На крају, за своју “утјеху или сатисфакцију”, нијесам им остао дужан, макар што се тиче писане форме! Реаговао сам са неколико текстова лично их прозивајући као министре просвјете и науке! Био је то глас вапијућег у пустињи (…)! Судбину Историјског института пратиле су све тешкоће и промјене политичке кроз које је црногорско друштво пролазило, а та је научна установа, ипак,  некако опстала, иако на танким темељима посебно што се тиче финансирања научних пројеката, а богме добрим дијелом и кадровске политике приликом запошљавања потребног стручног и научног кадра и посебно њенога будућег и неопходног подмлатка!

Прочитајте ЈОШ:

Миливојевић: Запад разумео да Србија неће одустати од ЗСО

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: