Наш октобар…
Нека вам је вјечна слава мученици, невине душе, дјецо, ране непреболне нашег народа...
Пише: Јован Вучуровић
Као народ смо доживјели и преживјели најстрашнија страдања, по методама и количини зла често несхватљива и недоступна здравом уму. Јесте, ми смо побједнички народ, надимала нам је прса слава коју смо војнички покупили у свим овим вјековима борбе за слободу… Знали смо, заиста, да мремо славно, храбро и усправно, као нико, од Синђелића до Тепића, од оних див јунака са Граховца и Вучјега Дола до горостаса са Скадра, Цера, Мојковца, Колубаре…
Али, нека опросте душе прађедовске, они који су нам мачем освијетлили пут и узвисили нас међу народима. Нека се и они поклоне слави хероја из Крагујевца, Краљева, Јадра, Мачве, Драгинца… који су крваве јесени 1941. године побијени само зато што су Срби и зато што је живот једног рањеног Хитлеровог војника вриједио педесет, а убијеног сто српских живота, и живота Рома и Јевреја, који су страдали уз своје комшије и пријатеље.
Професор Светислав Максимовић је забиљежио:
,,Сахрањивање су спречавали Немци да не би народ правио гужву и проблеме. Неколико дана су делове тела развлачили пси и птице, а тек тада су таоци и други који су се пријавили почели да сахрањују жртве. Видело се да су неки успели да побегну по и 100 метара али би их ипак стигао куршум. Нађени су загрљени отац и син Никола и Александар Симић, отац начелник шумске управе, а син ђак петог разреда Гимназије. Син је био у групи спасених, али је у задњем тренутку притрчао оцу и отишли су су заједно у смрт. Професор Лазар Пантелић је био заступник директора Прве мушке гимназије и на позиве да изађе из строја рекао је да неће да напушта своје ђаке. Јављали су се људи за покопавање да би нашли неког свог кога су изгубили.
Трговац Миладин Јововић је тако тражио сина Слободана, ученика седмог разреда гимназије. Нашао га је шестог дана. Није смео да покаже да га познаје јер му не би дозволили да га преузме. Некако је успео да га посебно сахрани испод оближње шљиве која би му била оријентир. Тај ужас је трајао данима и месецима…’’
Нишани и пали! У двије наредбе нестајале су генерације. Домаћина, занатлија, радника, ђака и њихових професора који, иако су могли да избјегну смрт, одлучили су да се придруже својим ученицима…
И није престала та крвава нит која нас прати, и наша Велика, Пива… И данас… наши октобри, и крваве јесени…
Нека вам је вјечна слава мученици, невине душе, дјецо, ране непреболне нашег народа…
(Аутор је посланик Демократског фронта и члан Предсједништва Нове српске демократије)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Одмазде и пуцање на таоце
Према тада важећем ратном стању и међународном праву, било је допуштено предузимати одмазде (противмере) против цивилног становништва, па чак и пуцати у таоце као „помирницу” како би се одбили напади на војнике и обезбедио окупациони режим.
Немачки Вермахт је ову прилику криминално искористио широм Европе. На десетине хиљада цивила стријељано је у Француској, Норвешкој, Италији, Србији и Грчкој. Чинећи то, међутим, Вермахт је подстакао национални отпор. У самоствореној дилеми покушаја одржавања владавине окупације оштрим мерама с једне, а ослањања на сарадњу локалног становништва с друге стране, Вермахт је почео да спроводи „мере истека“ пре свега над Јеврејима, као и Ромима и Синтијима.
Нарочито у Србији и Грчкој, које су биле под војном управом врховног команданта југоистока, становништво је патило од терора немачке окупаторске власти. У Србији је Вермахт извршио сурове акције на цивиле како би разбио наводни „балкански менталитет“. После комунистичке побуне у лето 1941. године, врховни командант Вермахта у Србији у потпуности је искористио постојеће смернице Врховне команде Вермахта и наредио стријељање 100 цивила за сваког погинулог немачког војника и 50 цивила за сваког рањеног немачког војника. Јевреји су све више били жртве ове политике одмазде.
У Грчкој се терор над цивилним становништвом радикализовао од 1943. године, када су после капитулације Италије окупирани и делови Немачке, окупирани од Италије. Страх од инвазије савезника и све већи број партизанских напада навели су окупационе власти да прибегавају све бруталнијим произвољним мерама против цивила.
Краљево и Крагујевац
Од почетка октобра 1941. године, борбе са партизанским јединицама у близини српских градова Краљева и Крагујевца знатно су се повећале. Дана 13. октобра, партизани су успели да затворе град Краљево и ту је била смештена 717. пешадијска дивизија, која је потом узела таоце у граду. Два дана касније, устаници су наставили напад, који је, међутим, немачка страна могла да одбије са знатним губицима. Увече су у граду поново одјекнули пуцњи, након чега су јединице Вермахта убиле 300 српских цивила.
Немачки губици у борбама за Краљево били су „искупљени“ следећег дана. Војници 717. пешадијске дивизије окупили су мушко становништво града у дворишту локалне фабрике вагона и стрељали их. Према југословенским изворима, у Краљеву и околини убијено је између 4.000 и 5.000 цивила.
21. октобра 1941. године дошло је до масовне пуцњаве и у Крагујевцу. Након окршаја са партизанима у којем је десет немачких војника убијено и 26 рањено, војници 749. и 724. пешадијског пука на челу са мајором Паулом Конигом стријељали су у близини града укупно 2.300 људи.
Dakle adio srbalji, mi Crnogorci sa vama NEĆEMO!
Slava im vjecna !
Srbi ne zaboravite !!!