• Поглед

Наш Митрополит – Дар од неба

5 година ‎ ИН4С

митрополит поред ћивота Светог Василија Острошког

Пише: Свјетлана Самарџија

…Љубав је најјаче оружје које постоји,

нема те силе и тог оружја које ће моћи

против љубави да се бори, све се ту руши…

Отац Тадеј

Сваки пут идући Црној Гори поклоним се прадједовима. Коријени оживе у моме срцу. Скоро нечујни шапати моје Пиве одзвањају кулом Лазара Сочице. У једном оку ми блиста слободарска Романија, а у другом сјаје врлети Дурмитора. А онда се неко дрзне да ми помути очињи вид!

Да ми одузме колијевку и прекине нит стару осамсто година, ону Намњићку и Светосавску нит што не пресјекоше каме у Јасеновцу, нити јаме у Херцеговини, нити пасја гробља у Црној Гори. Боли вапај Светога Василија и сузе Богородице Филермосе. Крвави жалом тестамент Петра Цетињског, дрхти десница Светога Јована. Тресе се Румија од молитви светог Јован Владимира. Тражи свети краљ своју Дукљу православну. Тражи Сава Немањић да му не скрнаве недавно обновљени манастир Св. Архангела Михаила, катедру Зетске епархије, аманет Немањића. Зове Јела Хребељановић Балшић своје монахиње у сред Свете Горе скадарског басена, брише сузе својој Бешкој.

А тамо подно Ловћена Иван Црнојевић у славу Богородице сагради стожер Црне Горе, гдје Његош обједини свјетовну и вјерску власт, тамо данас клечи један старац дуге бијеле браде и очију у којима станује мир.  Ту, мирис тамјана из манастира опија пролазнике, а мирни говор митрополита Амфилохија буди историју.

Док гледам Његошеве књиге и листам старе рукописе одзвањају ријечи благочестивог осамдесетдвогодишњака који напамет збори  мудре стихове, вели, видио је Његош „да злоба и злоћа чојка ниже скота стављају“, зато је ваљда и писао „ми смо луча тамом обузета“… Данас на Цетињу гори посебна луча и то у очима доброг божјег пастира, Амфилохија. Та луча обасјава милошћу ћивот Петра Цетињског.

И док ми се чинило да је вјера немоћна пред политичким насиљем, схватам да нисам у праву, јер сва политика остаје скамењена пред крстом у десници митрополитовој. А ја гледам кријућ сузе радоснице Христову војску како умивена у тамјану корача улицама православља. Пред њима знамење првих Немањића! Пред њима онај кога желе прогнати повампирени комунисти, онај на чијим леђима Васкрсну православље у Црнној Гори. Онај што побједи срп и чекић и знаменова крстом будућа поколења.

Егзарх Пећкога трона, чувар Цетиња Црнојевића, Цетиња Петровића, носилац благослова Светога Саве, митрополит Амфилохије данас бије историјску битку. Зета, данашња Црна Гора се од постања налазила између Истока и Запада, а раскол Хришћанства 1054. године је ставио Зету између Рима и Константинопоља.

Иако су вијекови пролазили, државе нестајале, Црна Гора је остала граница око коју желе највише они што душе пазаре. Срећом, ми Срби, православци, у најтежим временима добијемо дар од Бога, који нас чува, усмјерава и води путем истине и живота, Христовим путем. Наш дар од Бога јесте мили митрополит Амфилохије. Његова битка је за оно небеско царство, јер земаљска су пролазна. Његова борба је печат светосавља, јер Растко Немањић управо у Зети подиже једну од првих српских православних епархија, у својој дједовини. Ма колико нам брисали историју, преименовали језик, уништавали ћирилицу, прогонили професоре, истину не могу да затру. Она сија кроз златне крстове обновљених манастира. Она, кроз блажнство долази кроз сваки камен који мирише историјом истине, који говори кроз цркву на Румији, кроз Стањевиће, храм Христовог Васкрсења, храм Јована Владимира, конак Василија Острошког, кроз сваку цркву и капелу обновљену рукама и благословом пастира Божијег, Амфилохија Радовића. Срећан је данас народ који чује ријечи из звоњаве великих месингених звона. Зна овај народ да препозна љубав Христову, сјај бесмртних зрака љубави и доброте.

Историјска несрећа српскога народа, његова страдања кроз времена и ратове, данас су нашла свој епилог у Црној Гори. Рођен и растао крај манастира Морача, чији ктитор носи Немањићку крв у себи, Митрополит црногорски, Амфилохије дубоко у своје биће уткао је историју како црногорског краја, тако и свако стратиште свога народа. Ране свога рода успио је да зацијели када је 1990. године ступио на цетињски вјерски престо. Држећи се заповијести Христових, овај богоугодник већ тридесет година побјеђује у свим биткама, одговарајући на зло љубављу. Водећи се само љубављу, јер заиста, све пада пред лицем љубави. Бранећи истину, говорећи у име жртава, данас, са осамдесетитри године стао је на браник православља, на Газиместан давдесет и првог вијека, насупрот повампирењу зла и охолости, насупрот братоубилаштву и отрову који је тровао тле Црне Горе у периоду након Другог свјетског рата.

Натјерани да ћутимо и да заборавимо на сопствену историју, да не причамо о Косову, да прећуткујемо оне забетониране јаме бесднанинце, данас нам из душе причају прадједови чија су уста деценијама ћутала. Данас смо сви једно велико стадо под крстом митрополита Амфилохија. Моје срце трепери пред Његовим благословом, моје биће је данас поносно на своју историјску колијевку.

Аутор је докторант Византологије, катедре за историју у Београду

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: