Народни херој о брату којег су стријељали комунисти: Нијесам дозвољавао мајци да га помене
Светозар Вукмановић Темпо, фото: фб "Историја Црне Горе"
Народни херој Светозар Вукмановић Темпо показао је идеолошку острашћеност чак и према рођеном брату др Луки Вукмановићу, кога су стријељали комунисти 1945.
“Са мајком се нијесам видио још од оних дана када сам боравио у селу непосредно послије почетка окупације. Нијесам ништа чуо о њој за цијело вријеме рата, а, вјероватно, ни она о мени. Поручио сам друговима у Црној Гори да јој омогуће да дође авионом у Београд. Хтио сам да је видим. Дошла је са унуком, Лукиним сином. Када смо се срели, дуго ме није пуштала из загрљаја. Тихо је плакала на мојим раменима. Знао сам да не плаче само зато што ме поново види. Плакала је и због нечега другог. Иако ми то није рекла, знао сам да је мучи Лукина судбина. Ништа јој нијесам могао помоћи, а нијесам ни хтио!
О Луки ништа нијесам чуо за вријеме рата. Тек када сам се нашао у Италији, враћајући се са Виса у Србију, добио сам прве вијести о њему: није био на страни партизана; чак их је јавно осуђивао због стријељања неких људи 1941. године… стријељање санитетског генерала Иличковића, који је лијечио и партизане, назвао је злочином. Такво Лукино држање ме није изненадило. Он се идеолошки опредјелио против комунизма.
Живио је на селу као свештеник, а ипак је успио да дипломира на Теолошком факултету. Научио је два страна језика – њемачки и руски – и прочитао све што се на тим језицима могло наћи од класика марксизма. Докторирао је на тези противмарксистичког, материјалистичког схватања историје. Највише га је од комуниста раздвајало то што је сматрао да ће они као „безбожници“ прогонити вјеру чим буду узели власт, као што су радили „руски бољшевици“ послије октобарске револуције. За такво своје вјеровање налазио је потврду у не увијек оправданим стријељањима које су партизани у Црној Гори вршили у првим годинама борбе. (…) Вијести које сам добио нијесу говориле да је Лука био на страни окупатора. Никога није убио, никога није денунцирао окупатору, није му давао политичку подршку нити је од окупатора имао материјалну корист. За цијело вријеме окупације он и породица су веома биједно живјели.
Гладовали би да мајка и Лукина жена, Драга, нијесу радиле на оно мало имања што је било преостало. Мајка је због мене била отјерана у логор и тамо провела шест мјесеци. Лука јој није могао помоћи. (…) Остао је противник партизана; вјеровао је да ће партизани почети са терором чим узму власт. Одлучио је да се повлачи надајући се да ће Енглези искрцати и да ће моћи да им се прикључи…
Са мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала ни да га помене преда мном. Само једном је покушала да ми каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала!“
Извор: Фејсбук страница „Историја Црне Горе“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
У својим мемоарима Темпо је описао како је његов брат заробљен на Зиданом мосту и како је рекао партизанима да је он брат њиховог главара Темпа и да је он издвојен са митрополитом Јоаникијем и да су под пратњом их спроводили ка Београду. Када су Темпу рекли да нека банда каже да је његов брат и да тражи да га ослободе и када су га питали шта да раде са њим он им је рекао да убију банду. Наређење их је затекло на Космају и тамо су стријељани без обиљежја. Мајка Темпова је мислила да се Лука спасао , Темпо јој није рекао истину. Темпо је умро у најтежим мукама , жив се распадао. Сачувај нас Боже братоубилаштва.
Kako je vrijeme prolazilo Tempo se izjavama ogradjivao od sebe samoga. Od Dedijera do drugih hromicara pisano je kako je Tempo naredio da sa časnim i obrazovanim bratom Lukom „postupe kao sa drugim zarobljenicima“. Valdhajm je kao hasisticki obavještajac bio u našoj zemlji od Pljevalja do Dalmacije. Kako je kojeg odstranjivao Broz iz vlasti tako su oni otkrivali istinu. Svi se sjećamo izjave Tempove o tome da nije znao za goli otok!?Samo monstrum može zabraniti majci da spomene sina. Inače bi se moglo o ovom propalom studentu prava danima pisati ali on to ne zaslužuje!!!
To nisu ljudi!
БРАЋО СРБИ ДОЗОВИТЕ СЕ ПАМЕТИ ИЛИ ЋЕМО НЕСТАТИ.
Има изјава Темпова да је за смрт Лукину сазнао мјесец дана послије стријељања.Не би допустио да га стријељају.Темпо је интервју дао Јовану Стаматовић у
и објављен је у Побједи.
На овакве јефтине глупости не би требало ни одговарати.
Слободан Милић
Ne da nebi fopustio vec bi ga i on strijeljao.Tempo je bio los covjek, bahata bitanga
Свесно или не свесно браните не одбрањиво. Темпо или Гроф од Режевића, написао је у својим мемоарима разговор са мајком: Мајка ме питала, шта ће бити самном, ако победи Лукина страна? Онда ћу ја погинути. А шта ће бити ако твоја страна побједи? Онда ће Лука погинути. Тешко мене до вијека, како год, остајем без једног. Тако је писао у својим сећањима.
Темпо је био и остао сировина, љемез, а Лука образован, човјек који је знао, и видио ко су зликовци, и убице комунистичке.
Лука је свети чивјек.
Брат му – братоубица.
И данас, у ЦГ колико има оних који су на страни тога Темпа, Тита, и олоши….
Овог сјемена што је убијало брата, оца, пријатеља има и данас у овом, несрећном Монтенегру.
То су најнецивилизованији и најбезбожнији људи и они данас управљају Црном Гором и зато ће она пропасти, али ваљда без крви. То је огледало суровог, материјалистичког духа, који су заступали Ђукановић и Кривокапић.
Још је Вукмановића, Ковачевића, Капичића, брато и оце убица.
СЛУЧАЈ ВЕЛИКОХРВАТСКОГ ФИРЕРА ЈОСИПА БРОЗА ТИТА
Полазећи од чињенице да је Папа Павле Шести за циљеве римске католичке цркве именовао Броза „почасним Каноником“ цркве Св Јеронима у Риму:
“… Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистеције, са жељом да
нормализира Католичке цркве у Југославији, именпвао је друшкана Тита –
‘ПОЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве св. Јеронима у Риму. Тиме му је подијелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…” (Види: Католичка црква у
Југославији, Хрватски тједник „Даница“, Chicago, Ill., U.S.A., 29. рујна/септембра 1971).
Није ми намера да се свестраније и детаљније упуштам у опсежну библиографију и литературу у вези бившег југословенског робовласника Јосипа Броза Тита, крвавог диктатора по избору европских и америчких тријалиста-империјалиста, поклоника Св. Госпе Фатимске, Папиног хаџије, Пилигринског фратра, Малтешког витеза, почасног Каноника цркве Св. Јеронима у Риму, наци-фашистичког и усташког сарадника у току Другог св. рата, који је био еконмски успешан у реализацији марксистичког вишка вредности, када је морао продати милионе незапослених радника и стручњака капиталистичком западу, који су постали марксистичко-економски вишак вредности, од којих су на нашу жалост великим делом били понижени, обесправљени и потлачени Срби (Види: Фински политичар – Јосипу Брозу, “Слобода”, Oрган СНО у Амирици, бр. од 9. септембара 1970, Chicago, Illinois, U.S.A; „Tages anziger“, Zürich, Швајцарска од 30 марта 1971; Hrvatski tjednik “Danica”, Chicago, Illinois, 29. rujan/September 1971; Аnte Jeric, “Svice”, No. 135, New York, 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 100; Владимир Дедијер, Иза закључаних врата – Случај „Илекове торбице“, „Дуга“, Београд, бр. од јула-августа 1987; Stephen Clissold, Whirlwind, London, 1949).
О Брозовој повезаности са Хитлеровим АБВЕРОМ годинама пре нацистичке окупације Југославије, позната је изјава чувеног немачког обавештајца Бернарда Емскоттера на судском процесу у Хамбургу 1946. године, која дословно гласи:
„Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита Преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и српске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. June, 1946; The New York Evening Sun, 12. June, 1946).
Поменули бисмо и један податак, који нам је добро познат, да је виши официр Хтлеровог Абвера Курт Валдхајм учествовао у злочинима над србским цивилним живљем на подручју Поткозарја. Као злогласни ратни злочинац уживао је заштиту самопроглашеног великохрватског „маршала“ Јосипа Броза Тита. Сасвим је могуће да су се добро познавали јер су обојица радили за Хитеров Абвер.
Благодарећи пријатељским везама са Хитлеровим агентом Јосипом Брозом Титом, Валдхајм је ослобођен од оптужбе за почињене злочине над србским цивилним становништвом и избегао заслужену казну у јулу 1948. године, када су југословенски троцкисти –комунисти прекинули судски поступак против њега – “… Once again, however, Waldheim was lucky. By July 1948, the Yugoslav had decided that it was no longer in their interest to pursue his case…” (Види: Robert Edwin Herzstein, Waldheim – The missing years, New York, 1988, str. 210).
Имајући у виду Брозове особоите везе са госпођом Harisson Williams, као и са извесним западно-европским и америчким империјалистима-тријалистима што нам потврђује између осталог и податак, који је објавио Arthur Conte у својој књизи “Yalta ou le portage du monde” ( Напомена: Постоји скраћено и фризирано хрватско издање Conte-oве књиге “Jalta ili podela sveta”, коју је објавила “Матица Хрватска” у Загребу 1968, у време тзв. Чехословачке кризе и уочи Брозовог тзв. „Хрватског прољећа“ 1971. године у којем овај податак није објављен, – м.н. ), где дословно стоји:
“Јосип Броз, речени Тито, син је хрватског сељака, бившег наредника у Хабсбургшкој војсци… Исто тако он зна добро да се снађе у својој новој ситуацији. Недавно се са невероватном ноншалантношћу сликао у свечаној маршалској униформи на степеницама сркве Св. Петра у Риму… Видели смо исто тако како се понаша на талијанском острву Каприју, на једном коктелу, који је у његову част приредила веома богата американка, госпођа Harisson Williams… Он је знао да сретне генерала Донована, па и Черчила … Он често вечера или иде у лов с маршалом Тољбухином…” – “Josip Broz, dit Tito, fils d’un paysan croate, ancien sous-officier dans l’armee des Habsbourg… autant il sait evoluer tres naturellement dans sa nouvelle codition et c’est avek une extraordinaire aisance qu’il s’est fait recemment photographier, lors de son sejour a Rome, sur les martches de Saint-Pierre, en grand uniforme de marechal, entoure de gardes du corps brandissant des mitraillettes, ou qu’on l’a vu evoluer a Capri dans un cocktail servi en son honneur par la richissime americaine Mme Harisson Williams, en sa villa de reve. Il a su rencontrer le general Donovan, meme Churchill, d’egal a egal. Il a les meilleures vins et les plus beaux chevaux de la region, ill soupe souvent ou chasse avec le marechal Tolboukhine…” ( Види: Arthur Conte, Yalta ou le portage du monde, Paris, France, 1964/74, стр. 178-179).
Такође, што се тиче Броза, он је познат као вишеструки агент међународних тајних и јавних подземних покрета и организација. Користио је преко двадесет псеудонима, од којих бисмо поменули само неке: Валтер, Загорац, Руди, Петар, Ото, Викторов, Клањчанин, Драгомир, Георгијевић, Јовановић, Спиридон Мекас, Тито… Уочи Другог св. рата послат је из Париза преко Немачке у Југославију у својству енглеског обавештајца са фалсификованим канадским пасошем број 32829, под именом натурализованог Канађанина – Спиридон Мекас (Види: Stevenson, William. A man called intrepid – „Човек звани неустрашиви“, New York – London 1976); Др Перо Дамјановић, Јосип Броз Тито, НИН, Београд, бр. од 25. маја и од 1. јуна 1975).
Није само проблем у великохрватском фиреру-диктатору Јосипу Брозу „Титу“ који турне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у интернационалистичком Београду-Јосипграду, где му се и данас извесни полтрони клањају на срамоту јуначке Србије и обесправљеног, пониженог и потлаченог нашег несрећног србског народа, него и у извесној „српској“ интернационалистичкој елити, прошлој и садашњој.
Такође имајући на уму заверу и сарадњу „српских комуниста“ са хрватским усташама о чему је отворено писао у својим мемоарима Милован Ђилас, познати Глајзеов, Валдхајнов и Павелићев гост у Загребу 1943. године, Брозов доглавник и лични сарадник и пријатељ хрватског усташе Јуце Рукавине, где дословно стоји:
“…He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” – „Он је прихватио србске комунисте само зато што је сматрао да су они постајући комунисти престајали бити Срби…“ (Види: Milovan Djilas, Memoir of a revolutionary, New York, 1973, str. 220).
Hvala na objašnjenju. Valjda će doći do širokih narodnih masa i da se čuje istina.
A STA SE MOGLO OCEKIVATI OD OVE KOMUNJARSKE OLOSI I NISTAVILA? VECR OLOSI OD CRNOGORSKIH MEPISMENIH KOMUNJARA NIJE BILO NIGDJE.ZAGORSKI FEDLEBL IH KE UOTREBLJAVAO ZA NAJPRČJAVIJE POSLOVE!