Народне војске

Пише: Горан Комар

Живећи у Херцег Новом могао сам посматрати дјела колективног ктиторства – градње и украшавања цркава новског краја од стране цијела народа. А везан за Херцеговину, значајно проширивати видике и сагледавати обим дјела које је у периоду турске окупације српске земље стварио српски народ Херцеговине. Када уђете у Малу савинску Светоуспенску цркву коју је градио и херцег Стефан, видјећете ћирилички натпис изнад врата који каже ко је 1565. године обновио њен живопис: поп Вугдраг, јеромонах Пајсије, ријечју, свето братство.

И народ Новога, свакако. Од Требиња, наниже, преко Луга и Попова, до Љубиња, долином Неретве, Билећом на примјер – много би простора узело да набрајамо. Народ је сљедовао древнијем обрасцу српске господе, под окупацијом створивши народни план одржања. У горућој нади да ће видјети свијетло слободе. И једнако и умјетнично стваралаштво у Срба које је гледало ка узорима из немањићке старине.

Баш тај период културно-црквене обнове под турским господством, обиљежиле су значајне црногорске побједе над Турцима. Тада је и без подстрека низа српских књижевника и политичких активиста, српски народ Херцеговине могао свој поглед окренути ка Црној Гори и видјети жижак слободе. Најприје, тај дио српскога народа стајао је једнако као и сви други непоколебљиво везан за српску патријаршију пећку. Читави велебни низ митрополита. Колебања њихова у додиру са римском конгрегацијом, судећи по архивским документима сачуваним у Ватикану – колико и неких других средишта Цркве у блиском сусједству.  Бројни су искази сабора Црне Горе, међу којима су најупечатљивији они настајали током 18. вијека, послије тешких похара Нуман-паше. Уколико би мало сузили визуру на отпор Турцима у два вијека борбе за независност, видјели би низ побједа од којих су презначајне побједе на Мартинићима и Крусима и касније, Вучјем Долу, Граховцу. Нисам примјетио да је, макар и хипотетички, у вријеме данашњег разура, отварано питање мотивског склопа црногорског човјека који је у више наврата изнио историјске побједе над неупоредиво снажнијим противником. А о црногорским побједама заиста знамо сви. О њима се заиста учило у школама. Широко је познато да је књаз Никола пред судар са Турцима на Вучјем Долу, обраћајући се народној војсци, изнио наду да ће она у боју осветити Косово. Ако нека побједа може да се представи као бљесак, онда је то она на Вучјем Долу. Чију су слику јунаци Вучјег Дола хранили у души? Шта је могао очекивати учесник у бици приспио из Дабарског Поља, на корак од Стоца Ризванбеговића?

Мало је у нашој историји тако јасних опита сабрања, а много историјских примјера који су навели митрополита Петра да напише оне стихове о великашима. Али, баш је тај саборски опит донијело разломно вријеме, не навјештајем похаре, него уништења, сабрањем онога господара Зете у чијем је рукама била света пећка матица црква и светог кнеза. Из те синергије произашло је много тога што не можемо отварати овим чланком. Да је само косовска (светолазаревска) традиција Црне Горе мјера њезиног светосавља – било би довољно и да није големог наслијеђа Светога Саве.

Светолазаревска путања Херцеговине најјасније се може видјети управо у традицијском наносу предјела које сам оцртао у уводу овог чланка. Корјенићи, Билећа, Требиње, Љубиње. Бањани, Дробњак. И другдје, дакако, али овдје је мапирана црквама и споменицима и снажним усменим наносом. И биљезима. То је груда српског народа која је створила обнову Цркве Срба. Сјећања на причешћивање војске великог војводе русага босанскога овдје живе. Одређивања мјере Косовом у подвигу витезова са Влаховића,  нека они припадају и сљедећем вијеку. На тој светолазаревској путањи Херцеговине најјасније се данас може сагледати величина народног генија који ствара ктиторска дјела светолазаревског узора. Увјерен сам да је тај узор Херцеговини првенствен. Обнова – одржање Цркве Православне у Херцеговини почива на светолазаревском узору који израста у праобразац надвисујући сав несумњиви допринос српске господе.

Увјерен сам, једнако, и Црне Горе. Не може бити другачије, јер је тај дио српскога народа јасније него други казивао своје поријекло обраћајући се извањцима у тренуцима најозбиљнијих угрожавања своје слободе и свога народа. На ове исказе нико није могао утицати. Нарочито не у 18. вијеку. И до сада сам у више наврата доносио цитате из ових свенародних легитимација Старе Црне Горе. Не треба понављати. Читава историја Срба, и оних у западним крајинама, представља светолазаревски историјски опит. Увјерен сам да ни у Херцеговини, када устају на моћну царевину и када доприносе побједама црногорског оружја у 19. вијеку, ни једнога часа нису гледали ка нечем другом.  Забиљежени су примјери да усмена традиција витезове из млађих периода смјешта у историјски контекст Косова. Ја осјећам да је низ споменика који хране ћириличке епитафе од Фоче до Бањана, исто тако, народ опредјелио Косову, уколико неки од њих (Бујаковина) нису и реално везани за судар континената на Косову Пољу. За мене, реалнији је косовски светолазаревски узор постављен пред Црногорце суочене са  осионим пашом из Бушата, него пред било кога у другим вактовима.

Било је битака и прије Косова. Али, које су их и какве војске водиле. Ни једну народ није памтио. Овом косовском је живио.  Чврсто вјерујем да је тај средишњи земљишни појас Херцегове земље, данас окупљен у источнохерцеговачким општинама, у неком врло озбиљном броју и реално учествовао у боју на Косову. Моји Корјенићи кажу: сва корјенићка братства. Све Аранђеловштаци, јер су под плаштом Светог Архангела ступили на косовски светолазаревски пут. Као и Билећа. Свети Кнез је и данас мјера побједе и пораза. И расапа.  Оно што се одредило да окрене главу од косметског чвора, то је трајно отпало од народа.  Што није, и не може.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: