Народ у паници олако постаје – руља
1 min read
Љубивоје Ршумовић
Многи се слажу да је у оклностима у којима живимо већ месецима, у такозваној „новој нормалности“ (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришпној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере… У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.
Некада давно неко је рекао да је „прост народ мудрији, зато што је мудар само онолико колико му треба”! Ове године цела наша планета мудрује да докучи шта нас је ово снашло, ово названо „вирус корона ”, па презвано „ковид 19”, па „куга 21. века”, а све спаковано у страхотну реч „пандемија”. Надмудрујемо се, а она наплаћује наше мудровање стотинама хиљада мртвих, каже песник Љубивоје Ршумовић, одговарајући на наше питање како подноси тзв. нову нормалност.
– Тера нас да будемо добровољни ухапшеници, да робијамо и успут нешто као радимо, стварамо, да заборавимо да робијамо на правди бога, невини. Углавном невини. Утерује нам страх у кости, јер није још завршила свој злочиначки посао, а не знамо иза којег угла ће нас сачекати и доказнити, доказујући да јој нисмо дорасли. Не вреди народу да мудрује, али и не брани му нико да покуша да схвати шта се догађа – наглашава овај познати аутор и додаје:
– Шта смо ми, мислим на народ, него вода која не може да се одупре Земљиној тежи. Тих 70 одсто воде у нашем телу вуче нас низбрдо. Гледам на телевизији колону возила дугу стотинама километара, није кренула из Париза „узбрдо”, ка Северном полу, снегу и леду, него „низбрдо”, ка југу, ка топлоти, ка Прованси, ка спасоносном зеленилу. Код нас се расељена села поново насељавају, народ бежи из града, „доле”, у детињство, у бабин и дедин загрљај. Цене викендица око Београда вртоглаво расту. Народ последњим парама купује чистију воду, чистију земљу, чистији ваздух, здраве шуме и племените пејзаже.
„Као што Дунав-вода има Бељарицу, где може да се разлије кад надође, да не потопи Београд, тако и народи траже простор да се разлију, просторе са старим обичајима, са белим луком, и где је Сунце (читај: витамин Де) највернији гост. Ко има деду и бабу у планини – тај је богат, а не онај ко има доларе и евре у банци”, поручује у овим данима Ршумовић.
Према његовим речима, народ у паници олако постаје – руља:
– Пацови атавистички осете да брод има рупу, да ће потонути, и беже у руљи, скачу у воду, надајући се, нихилистички, да и море има рупу, кроз коју ће вода морска исцурити. Својим бекством дају знак капетану да учини нешто. Ако успе – спасао је и оне мудрије пацове и морнаре. Ако не успе – капетан ће, свакако, потонути са бродом. Осим ако се тај брод не зове Титаник!