Народ кад схвати да има моћ, побјеђује!
1 min read
Народ кад схвати да има моћ, побјеђује!
Пише: Т.М.
Говорити о демократији са позиције грађанина државе чија се власт није мијењала читаве три деценије прилично је тешко, готово немогуће. У атмосфери свакодневних атака режима на здрав разум и навалентног величања демократских вриједности само када се спроводи офанзива на утањене новчанике и ограничавање већ безобразно сужених права, грађани Црне Горе све више вјерују у сопствену немоћ да утичу на било какве промјене, прихватајући своју тешку судбину као наметнути усуд.
Свакодневним опипавањем лимита трпљења, уз увјеравање да је то за највеће опште добро, актуелни режим се све више куражи да је само небо граница, док девијантна, насилна репресивна институционална апаратура бруталним пребијањем побуњених грађана и прогоном опозиционих лидера сервилно извршава политичке агенде и поручује да за оне који се опиру милости нема.
Тако се над црногорским грађанима, очито врло успјешно, перманентно спроводи пројекат убјеђивања да неко други, много паметнији треба да кроји њихове животе, и да је сваки покушај отпора тој наметнутој реалности унапријед осуђен на пропаст.
Насупрот томе, срећом, постоје бројни примјери домета моћи побуњеног народа који, само користећи своја права и чврсто вјерујући да се за демократију сам мора изборити, свргава режиме, потврђујући да је могуће сломити тортуру однарођених политичких елита и приморати их да прихвате директну условљеност њиховог постојања политичким легитимитетом који могу дати само они који бирају.
Најсвјежији политички преокрет који се након избора за Европски парламент десио у Грчкој, када су гласачи на парламентаним изборима одлучно ускратили подршку владајућој Сиризи Алексиса Ципраса, дао је нови импулс за другачији поредак ствари у националним државама, али и читавој међународној заједници, подсјећајући да осионо неиспуњавање изборних обећања и игнорисање већинске воље грађана не може бити толерисано од стране освијешћених бирача.
На другој страни, готово истовремено, албански гласачи су одллучили да бојкотом локалних избора искажу своје незадовољство, поручујући актуелном режиму да немају повјерења у изборни процес и да желе другачије уређење државе. За разлику од грчког премијера који је признао пораз, албански шеф Владе Еди Рама, упркос евидентном краху, резултате избора је окарактерисао као историјску побједу будућности и достојанствене европске Албаније.
Ни Европска Унија ни Сједињене Америчке Државе, признајући резултате, нису видјеле ништа спорно у чињеници да скоро 80% бирача није изашло на изборе, и да таква Влада никако не може имати легитимитет за нови мандат. По сличном сценарију, за међународну заједницу побједа ДПС-а на парламентарним изборима у Црној Гори 2016. године није се могла оспорити, иако су избори одржаних у атмосфери монтираног државног удара, под полицијским сиренама и медијским застрашивањем, уз пријетње и привођења опозиционих бирача и низом радњи које никако не могу бити окарактерисане као демократске.
Свима је јасно да је демократија флексибилна категорија која се схвата искључиво у зависности од силе која је тумачи, и да се демократски императиви задовољавају искључиво кроз призму одржања самовладавине, са тенденцијом потпуног обесмишљавања људских права. Зато не чуди збуњеност обичних грађана, који се тешко сналазе у вртлогу свакодневних апсурда, тривијалности и бесомучних карикирања којима су преплављене домаћа и међународна политичка сцена.
