Насловна Поглед Након 24. октобра додатно заоштравање у Црној Гори

Након 24. октобра додатно заоштравање у Црној Гори

2

 dragan petrovic

Након 24 октобра ситуација у Црној Гори се даље компликује и заоштрава. Режим очигледно не жели компромис и примењује врло широк арсенал сучељавања са опозицијом, од примене најбруталније и најогољеније силе, комбинован са широком лепезом манипулативних метода, у исто време обмањујући јавно мњење у земљи и окружењу о стварном развоју ситуације.

Пише: Др Драган Петровић

Црногорски режим има још делом извесну подршку САД, што је изгледа све мање случај са западноевропским земљама где преовладава утисак о његовој недемократичности и нестабилности за регион. Русија Ђукановићу отворено показује своју ненаклоност.

Када је у питању Демократски фронт, у односу на 25 септембар, када су започети протести, и када је ушао у директан сукоб са режимом, он је свакако изашао знатно јачи него што је био тада. Нарочито се ситуација радикализовала након 17 октобра када је полиција растерала камп опозиције из центра града, што је довело до низа сукоба током тога дана, и велики опозициони скуп сутрадан. Из те рунде опозиција је укупно изашла као победник и дошла у иницијативу. Са једне стране је била третирана као опште прихваћена жртва, а са друге стране су лидери ДФ одгодили следећи скуп за котово недељу дана, тражећи компромис са режимом.

Међутим након стресног 24 октобра, веома тешко је рећи са већом сигурношћу како ће се ситуација даље одвијати, и ко је из те вечери сукоба изашао ојачан. Опозиција је извела на Трг републике (Слободе) преко 20 000 људи, а у каснијој фази шетње и окупљања око зграде Парламента нарасло и до близу 30 000, што је 4-5 % целокупног становништва земље. Режимски медији су признали да је било свега до 8000 посетиоца, што је вишеструко умањивање, на које је опозиција већ навикла током година тешких сучељавања са режимом. ДФ је показао да може да се носи са режимом и бројним изазовима, да мобилише огромне (за црногорске прилике) масе присталица и да се издигне из свог ускостраначког концепта у један широки свеопозициони фронт против режима. Поред СНП који је дошао на скуп у комплетном саставу, из Демоса, демократа и УРЕ су дошли поједини функционери, али ове организације нису у пуном саставу саучествовале на скупу против режима. Међутим сви они су указали непосредно пре скупа, да ако режим не жели преговоре о прелазној влади и компромису, да ће и сами приступити са осталом опозицијом грађанској непослушности и протестима. Поводом јучерашњег митинга и бруталног понашања полиције, уз велике сумње да је читав инцидент са групицом провокатора намештен, СНП, Демос, демократе, Ура, самостални посланици су се солидарисали са ДФ и критиковали режим.

Када је у јесен 2009. званична Подгорица признала тзв. државу Косово, у Подгорици је одржан митинг са готово 50 000 учесника, који је прекинут на тај начин што је групица младића са капуљачама преко лица, гађала полицајце који су се налазили иза ограде која их је делила од редара и масе демонстраната. То је био повод да полиција крене на ту групицу младића са капуљачама, и да заправо на један бруталан начин баци сузавац и агресивно растера десетине хиљада учесника митинга. Након тога Андрија Мандић је на истом месту данима штрајковао глађу. Интересантно је да је и у Београду, на исти начин растеран скуп опозициони против хапшења и намере испоручивања Радована Караџића Хагу 1 августа 2008, када је групица младића са капуљачама се појавила даље од скупа који је организован на Тргу републике, чак код Дома омладине. Они су тобоже бацали камење и петарде на кордон полиције тамо, и онда их је као полиција појурила чак до Трга републике, па су се ови као умешали у масу присутних, а полиција је бацила на масу огромну количину сузавца и растерала је са палицама и пендредима. Том приликом је било више повређених, а Пановић, активиста радикала је убијен. Такође на митингу који је окупио више стотина хиљада грађана фебурара те године, против признавања независности Косова од стране САД и неких западних сила, испред Скупштине у Београду, медији су вишеструко умањивали број присутних и давали акценат на неке периферне инциденталне и ружне појаве, у покушају да засене укупну поруку скупа.

У Црној Гори Мила Ђукановића ове манипулације су попримиле чудовишне размере. Након пописа становништва закључно са почетком априла 2011, режим у Црној Гори је умањио пописни удео Срба, са преко 35 %, на око 29 % умањујући при том и ставку о оним грађанима који говоре српским језиком, на свега око 50 %. Том приликом је председница пописне комисије починила више прекршаја за шта је и кривично гоњена, али резултати пописа су преиначени. Ђукановић је победио Булатовића још 1997 у другом кругу председничког гласања (у првом кругу је Булатовић имао предност) са минималном разликом, и то тако што се на више гласачких места наставило гласање до дубоко у ноћ, иако се морало завршити до 20 часова. На референдуму за независност 21 маја 2006. забележен је велики број неправилности, а званични резултат референдума је прошао једва, без фактичког узимања у обзир макар дела од бројних примедби опозиције, што би свакако преиначило успешност референдума за отцепљење Црне Горе од заједничке државе. Последњих година афера снимак и бројне друге афере кривотворења и неправилности на изборима озбиљно су поткопале поверење грађана у кредибилитет изборног процеса, и главни су захтев опозиције у правцу организовања фер и поштених избора.

podgorica-protesti1-df

Уколико се посматрају мотиви окружења према ситуацији у Црној Гори, можемо да приметимо да Вашингтон је тај који подржава Ђукановића већ годинама у концепту геополитичког супротстављања Русији. У првој фази Ђукановић је требало да изведе Црну Гору из државне заједнице са Србијом (у предфази до 2000, то је представљано само као сукоб са Милошевићем), потом да до краја ради на измени српског миленијумског идентитета Црногораца, укључујући и национално сећање, свест, измишљање „новог“ језика, религије и писма. Потом је требало да уследи следећа етапа у потискивању саме Русије од стране званичне Црне Горе, укључујући и увођење санкција. Као завршни ударац читавог концепта стављања Црне Горе на располагање аталантистичким снагама је требало да буде увођење земље у НАТО и доношење закона о верским заједницама упереном против Митрополије Црногорско-приморске СПЦ. Како су се протести ДФ и остале опозиције догодили на корак-два од остварења ових замишљених, а недемократских процеса, који немају подршку становништва у земљи и наилазе на оштре отпоре, америчка политика посматра Ђукановића као на фигуру у заласку, која још увек може да јој донесе згодитак, али толико оптерећен и контаминиран, да је питање да ли је као такав уопште пожељан. Конкретније, ако је улазак у НАТО и могао да се донесе само недемократски и искључиво ван референдума и са оштрим супротстављањем јавности, сада Ђукановић има праву диктатуру, крв на рукама, и готово ванредно стање у земљи, што све и ако би довело до уласка у Алијансу на мала врата, представља велику бламажу, коју Вашингтон не би могао доживети никако као успех. Зато се вероватно процењује и вага даља позиција Ђукановића, и можда суптилно већ тражи алтернатива, али таква која би макар колио-толико задржала претходни курс, иако је то у пракси готово немогуће, имајући у обзир расположење бирачог тела, које упркос аутократији и блокади медија, стреми сасвим другим геополитичким и демократским трендовима. Стога би за САД била прихватљива вероватно нека опција да ДПС остане ослонац америчке геополитике, заједно са Кривокапићевом странком, али да би можда персонално Мило могао и морао да се стави у други план. По потреби би се коалиција могла ојачати Позитивном, што значи да је њихов интерес да резултат нових избора не би смели да доведу до осетног пада ДПС у бирачком телу.

Када су у питању западноевропске земље (осим Британије која води политику сличнију Вашингтону), оне далеко суптилније посматрају ствари у Црној Гори. Свесне су баласта недемократског капацитета да се земља угура у НАТО ван референдума и непостојања већинске спремности становништва у том правцу, као и ауторитарног притиска режима који вишеструко стишће опозицију и ставља је у неравношраван положај, подразумевајући и изузетно нерегуларне и нефер изборе у континуитету. Ове силе са друге стране не би биле расположене да виде ни превелик утицај Русије, па би задржавање проеу-курса, уз одгађање на неодређено време приче о НАТО сматрале солидим решењем, где би персонална замена Ђукановића била пожељна. Демократски фронт, и нарочито у коалицији са Демосом, демократама и УРА би било неко оптимално решење, у којем би могао да буде и Кривокапићев СДП, па можда у каснијој фази и ДПС, али без Мила. Најзад за Русију би било која опција без уласка Црне Горе у НАТО, и наравно промена Ђукановића представљала пожељност и пун погодак.

Власти у Србији су у поданичком односу према западним силама, па им промена Ђукановића, са којим Вучић има солидан однос, није важна и у неким елементима, почетка буђења становништва и тежња за променама, чак ни пожељна. Стога су медији на територији Србије врло уздржани према догађајима у Црној Гори, дају им мало простора, и не посматрају ствари довољно и са опозиционог курса. То све заједно иде у прилог Ђукановићу, да реализује своју аутократију, прећуткивању и умањивању ефеката опозиционих протеста и прикривању своје ужасне репресије према њима. Како и мондијални, а у извесној мери и западноевропски медији, такође имају разумевања за режимску верзију истине, то се чини да је сегрегисање опозиције у медијском свету значајно. Изузетак су само интернет, прилично објективни медији у Републици Српској, Русији и колико толико у неким земљама региона, те малом опозиционом простору у Србији, и примесе објективности на Западу ван енглеског говорног подручја.

Режим иде и у том правцу да оптужује за тобожње кривичне тужбе лидере искључиво у оквиру ДФ Нове српске демократије, Мандића и његовог заменика Радуновића, иако би се такве неадекватне монтиране оптужнице могле истом мером саставити и за било ког од других лидера опозиције који су били на скупу 24 октобра. Ту је јасна намера режима, али вероватно и оног тврдог дела америчке политике уз њега (не треба веровати да је целокупна америчка администрације наклоњена Ђукановићу, у питању су често и лобирања, у чему је Мило изузетно вешт), да се покуша различитим маневрима ослабити пре свега српски део опозиције, и покушати издејствовати неки компромис и комбинације који би одговарао тим центрима моћи. За то је најбоља брана изузетна јединственост и повезаност самог Демократског фронта што је манифестовано и по овом питању, када су остали његови лидери подвукли да Мандић и Радуновић нису изјавили ништа друго на протесту, што нису рекли и остали лидери ДФ, и да ако има намере да се од режима судски гоне, то треба да се односи на цео ДФ и све његове лидере.

Чини се да у завршну борбу ДФ и опозиција улазе прилично хомогени, са све већим симпатијама популације, док режим бруталном силом и застрашивањима dе jуrе држи власт и даље, али dе fаctо му она измиче, и нека прелазна влада се све више види као компромисно решење. Или тачније речено то решење виде све више готово сви важнији актери у црногорској политици осим самог Ђукановића и уске владајуће клике око њега.

2 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Претпостављам, да је народ Црне горе изиритиран са Ђукановићевим понашањем. Бојим се да ће доћи до стварног сукоба.. Молим Вас обавештавајте нас овако као што сте сада о даљем току догађаја . Јер ми Срби волимо наше црногорце. Знате ону песму Црна Гора и србија два народа најмилија. Поздрав ! У Србији ништа нема на вестима јер је Вучић Род са Ђукановићем по жжениној линији .

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here