Након 20 година: Бомбе и данас разарају живот код Подујева
1 min read
НАТО злочин код Подујева
“Лежи угљенисано тело с подигнутим рукама, прилазе да га однесу и како га додирну оно се распадне. Ничег није било што није сагорело”, каже Бобан Секулић, сниматељ РТВ Приштина.
Он је заједно с колегом Гораном Копривицом, међу првима, дошао на место злочина. Док су долазили и њих је гађала авијација, преживели су напад и наставили, а Бобан говори да је чуо застрашујући хук треће бомбе и да су се од њене детонације отворила врата на њиховим колима док су били у покрету, а да је амбуланто возило нестало и да су га неколико тренутака касније приметили сурвано испод пута.
Злокобне експлозије учиниле су да тог дана, првог маја 1999. године, нестане и породица Петровић. На мосту у селу Лужане код Подујева, у прах и пепео, НАТО бомба је претворила аутобус „Ниш-експреса” и 46 путника у њему. Половина аутобуса остала је на мосту. Остаци његове металне конструкције личили су на сагорело дрво, оборено у великом пожару.
Петнаестогодишња Марија Петровић и њен две године старији брат Никола, који су заједно са својом баком Смиљаном кренули на рођендан у Грачаницу, убијени су у тој гомили изгужваног метала и људских тела. Тог тренутка, мајка Зорица је нешто спремала у кухињи и слушала радио, знала је да су њени најмилији кренули из Прокупља, знала је да није добро. Касније су кухињу затекли у нереду и несрећна мајка од тог дана више борави на гробљу у Грачаници него у свом дому, а деца су, како каже, „само хтела да прославе рођендан код куће”.
И она и отац Драгиша претворени су у сенке, чини се да живе за овај гроб, да га уреде и да се ,,њихов живот без смисла и деце коначно заврши на овом месту где ће починути с најмилијима”.
Ови тихи људи готово никада не говоре о несрећи, њихова бол као да нема одјека и гласа већ 20 година, као да су изненађени што се око њихове жртве окупио већи број људи. Заглушујућу експлозију бомбе заменила је глува тишина и туга. Возач аутобуса Вукадин Јелић се те ратне 1999. године понашао као да нема сукоба између Срба и Албанаца, он је на стајалиштима од Подујева према Приштини примао путнике Албанце, па их је било пуно у аутобусу. Њихове несрећне породице на огради лужанског моста испод којег тече река Лаб редовно постављају венце. То је једини видљиви спомен на злочин НАТО-а. Шта је са четворо људи који су преживели масакр – то, данас, никога не занима.
Слика која је ипак, како-тако, стигла у свет произвела је да 2. маја 1999. најмоћнија светска војна сила закључи како је аутобус „случајно погођен”, да је мост био главна мета и да се преко њега снабдевају југословенска војска и специјалне снаге полиције које делују између Приштине и Подујева. Мост је лакше оштећен, јаркоцрвени аутобус пун цивила је разнет, а тврдња о прекиду комуникације преко малене реке Лаб нема никаквог смисла. Тада је НАТО саопштио да улаже „максималне напоре” и да настоји да „избегне наношење штете цивилима који су се нашли усред сукоба на Косову”.
