Najumnija žena srpske kulture: Isidora Sekulić- 63 godine od smrti

Piše: Milica Kralj

Isidora Sekulić – 63 godine od smrti

Bila je najumnija žena srpske kulture. I pesnik i pripovedač, esejist i kritičar, i lingvist i recenzent, i prevodilac i predavač. Bila je predodređena, darom i intelektom, da razgovara na ravnopravnoj nozi sa najvećim umovima savremenog sveta, a darovala je sebe, svoj život i svoje delo nesebično i smerno jeziku i kulturi svoga naroda.

Pripovetke, hronike, kritike, studije, eseji, putopisi, prevodi, monografije – ogledalo su skladnog spoja umetničkog nadahnuća, blistave eruducije i refleksije (Hronika palanačkog groblja, Lirske meditacije, Saputnici, Pisma iz Norveške, Iz prošlosti, Zapisi o mome narodu, Đakon Bogorodičine crkve, Analitički trenuci i teme, O Njegošu, Šumanovići, Govor i jezik– kulturna smotra naroda, Palanka, Dve reči o pravdi i večnosti i Problem siromaštva) – delo najveće dame srpske knjiežvnosti koje je u ravni sa vrhunskim delima evropske kulture.

Njena misao posreduje i podiže evropski ukus i ton u srpski lokalnom, nesamokritički samozadovoljnom, često i neprimetno provincijalnom. Živa aktuelnost većine Isidorinih stavova i ideja na kulturnom i moralnom planu, govori puno o njoj, ali još više govori o nama i raznim našim preplet- zabludama, tinjajućim problemima, bolnim zaostajanjima i trajućim slabostima.

„Ovde se zaključuju dani i prepspavaju noći, ovde se umaraju strasti i suše karakteri, ovde se samo danju misli, živi i greši… Vrata se ne otvaraju, plotovi spavaju. To nije samo glas jedne zabrinute, nego i očajne Isidore koja želi da se « mali narod» usredsredi, otme domaćem dremežu i potpunije kroči u svet.

Koliko su nam srpska i balkanska pitanja ostala do danas otvorena i nerešena jasno se vidi u njenim esejima: Problem zemlje, Usredsređujemo se, Balkan, Naše prelazno vreme i problem malog naroda.

Na predlog Bogdana Popovića biva izabrana za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije i tako postaje prva žena akdemik u Srbiji 1939. godine

U bio – biblografskim podacima o sebi, na zahtev Srpske akademije nauka, 1950. pred izbor za redovnog člana Akademije na staroj dotrajaloj pisaćoj mašini, izbledele i iskrazne trake, bez dizača za velika slova, u samo dvanaest redova napisala je svoj životopis.

Rođena 1877, 17. februara, u Mošorinu, Bačka. Tri razred realke u Zemunu; četvrti razred Više ženske škole u Novom Sadu; tri godine Učiteljske škole u Somboru – od 1887. do 1894. Pedagoška škola u Budimpešti, grupa matematičko – fizička, od 1894- 1897. Početkom 1897. dopunska matura sa: istorijom, latinskim i francuskim jezikom. Kao privatni slušalac: uporedna književnost, na prekid, i u raznim mestima ( London, Pariz, Berlin), od 1904, 1906, do 1909.

Služila u Pančevu u Višoj devojačkoj školi od 1897- 8 do 1905- 6.u Šapcu, u Višoj ženskoj školi, od 1909 -10 do 1912.

U Beogradu, u Drugoj ženskoj gimnaziji, od 1912. do 1913, kada sam na molbu penzionisana.

Otada do danas bavim se književnim radom.

Njena ličnost bila je prožeta divovskom svešću o kulturnim potrebama, duhovnim dugovima, jezičkim i saznajnim daljinama koje treba približiti.

– Šta je kultura? – pitala se – i odgovarala – Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je elemenat i medijum kulture, ali ona sama je nešto drugo. Oplemenjavanje čoveka – to ima hiljade stepena, oblika, svrha.

Za nju su se ta intelektualna traganja i misaona žeđ protezali dalje – sve do suštine stvaralačke egzistencije, do najudaljenijih duhovnih zračenja. Od estetskog do asketskog.

Tako je i živela, povučeno, samotno, isposnički asketski. Često su hleb i voda i dva kuvana jajeta njena jedina hrana. Pred drugima skromnost, pred sobom rad, ispod zvezda znanje – životno geslo. Posle smrti majke koja je bolovala od tuberkuloze, čija je senka lebdela i nad njom, umiru joj otac i brat: « Postoje rane koje ne zarastaju i koje vazda bole.

Zanesena Njegoševim genijem 1937. obilazi Cetinje, Lesendro, manastir Ostrog u koji je i Njegoš rado dolazio, radi upoznavanja tla gde je čelom pao veliki pesnik. Gledala sam iste zvezde i isto tvrdo nebo koje je on posmatrao, te zvezde koje tamo izgledaju mnogo veće, i stravično daleke.

Ne manje od smrti najbližih zaboleće je i kritike Jovana Skerlića povodom njene prve knjige „Saputnici“, te po Skerliću « eksplozije ženske iskrenosti» koju je sasekao. Istu sudbinu doživela je i kasnije sa knjigom Njegošu – knjiga duboke odanosti. Ovo delo Đilas je napao kao idealizovanu i nepotkrepljenu marksističkom ideologijom. Iako joj se kasnije izvinjavao ona je u znak protesta drugi tom dela posvećenog Njegošu, spalila: Mojih Dnevnika nema više. Sve sam spalila posle Đilasovog napada. I sebe bih da Beograd ima krematorijum.

Nakon smrti Emila Stremnickog, lekara poljskog porekla za koga je kratko bila udata (mada mnogi njeni savremenici sumnjaju da je taj čovek uopšte postojao), potpuno se posvećuje radu: putuje, piše, prevodi. Njen jedini zanos je apsolut literature. Piše o Properciju, Andersenu, Strindbergu, Pirandelu, Kjerkegoru, Puškinu, Pou, Bajronu, Šeliju, Sioranu (kada za njega skoro ni u Evropi nije niko znao); piše o našima Vuku, Njegošu, Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Mileti Jakšiću, Petru Kočiću, Bori Stankoviću, Rakiću, Andriću, Crnjanskom. Istančano je komentarisala i lucidno afirmisala Otkrovenje Rastka Petrovića, Ritmove Todora Manojlovića, Andrićeve Pripovetke (1923), poeziju Tina Ujevića (1923), Međuluško blago i Tamni vilajet Momčila Nastasijevića, neka dela Iva Vojnovića: „Interpretira onaj ko stvar ume iznutra da vidi, i sa njenim skrivenostima da je simboliše.(… )Oblast poezije to je večnost; Medium poezije to je misao i jezik, tvorac poezije to je čovek. A večnost je divno čudo, a misao i jezik je divno čudo. Ne igrajte se sa čudesima! Poezija je iskonski dar ljudi od iskona.“

Prijatelji su joj Miloš Crnjanski, Tin Ujević, Milan Kašanin, Milan Konjević, slikarka Zora Petrović. Ali ona nije bila srećna, i s tim se pomirila.

Jer, postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude, ako niste voljeni, uzalud ćete nastojati da vas vole: Večno ljudska i večno slatka će ostati i ona čudna privilegija domaćeg sveta, koja se zove: odoh ja svojoj kuć. Otići, zatvoriti za sobom vrata između sebe i spoljašnjeg sveta kad smo srećni i nesrećni, to je uteha, ponos, odmor, slast…

Služeći kulturi svog jezika, ona je učinila sve da sebe ne ističe i da značaj svoje ličnosti ne uveća, u sredini u kojoj se takvo odricanje, znanje , obrazovanje smatralo kao smišljena uvreda onim a koji to znanje nemaju. Shvatila je da „sav trudoko unutrašnjeg življenja ima čovek, monah ili ne, da nosi sam. To je stalni rad i napor“.

Otuda u njenim tekstovima ona misaona hitrina i ona mešavina duhovne radoznalosti, analitičke svežine, nepretenciozne erudicije i predane zanetosti svakom temom, svakim problemom. U svim njenim temama proteže se složena ideja kulture kao merila za sve.

Osećajući blizinu smrti ispisala je poslednju želju:

„Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle izdisaja što ostane to više nije niko, i zato nad najprostijim pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se položi u najprostiji čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve aranžirane sahrane, bez govora i venaca, bez novnisnkih članaka. Sveštenik će me ispratiit i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži prijatelji koliko mognu i htednu.“

Umrla je 5.aprila 1958. i sahranjena na Topčiderskom groblju. Ponad humke jednostavan beli krsti i samo: ISIDORA SEKULIĆ.