Најтужнија песма – Јован Дучић
Јован Дучић
Знам за неизмерне и болне самоће,
Кад сат мре нечујно, као цвет што вене,
И кад срце празно престаје да хоће
Ни венце победе ни љубави жене.
Знам за непроходне самоће без даха,
Кад конци са свачим падну покидани,
И у којим срце застане од страха;
Кад свему око нас изгледамо страни.
Кад нас очи ствари равнодушно мотре,
И душа пред собом престрављена стане;
И сопствена повест кад се цела потре;
И кад је од леда суза која кане.
Ни семе у бразди, ни стопа на путу,
И како је тешка сена коју вучем!
Канда туђе срце бије у мом куту?
Све светле палате живота под кључем!…
Вај, колико пута умиремо? Ко би
Знао за све тмине под сунцем! И зна ли
Ико сва беспућа у сутону доби?…
И како смо често очи затварали…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
СЈЕРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ
– По слици Уроша Предића –
Мени је ово напотреснија слика, а и најтужнија пјесма коју је опјевао Светозар Ћоровић.
http://slobodnahercegovina.com/svetozar-corovic-siroce-na-majcinom-grobu/
Ево мене мајко мила
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –
Ту би ми тако слатко било.
Одбија ме ево свако,
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.
Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Зима стеже – снијег вије
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –
Овдје би ми слатко било.
Тако плаче сиротанче
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
Svetozar Ćorović.
Раде, тужна незналице.
dome dome….da je ziv jovan ducic….napisa bi jos tuzniju….dje se sljeze cetnicka spc armada….crnu goru da napuni jada…. da sahrani bas sve crnogorsko….ubilo ih sljeme pradjedovsko….
Baba Stano ne laprdaj.
Срам те било баба Стано, на овако потресну пјесму ти кунеш. Није ово за тебе јер је речено: Не бацајте бисера пред свиње.