Најбољи новинар

Пише: Вујачић Ратимир

„Синоћ ме је министарка обавијестила да се г-дин Вуковић покајао и да жели да се извини нашем најбољем спортском новинару Небојши Шофранцу.

„Сваки напад на новинаре, без обзира да ли је и груба ријеч, је недопустива“ – премијер Здравко Кривокапић.

Свако мало се неко огријеши о највише стандарде једине нам демократије. ДПС је оставио пропартијску и једнопартијску, умјесто демократску и европску државу. А ваља нам се борити и са остацима морала и подобног му оруђа у виду народног говора. Колико је само народни говор груб и противан оствареним резултатима на пољу савременог нам живота, социјалне стратификације и политичке акције ДПС-а.

Замислите само ко би то у савременој проевропској Црној Гори завриједио ознаку: сплачина !? Је ли то нама наша борба дала, да се понајбољи кадрови које је изњедрила најача странка тако ословљавају и називају. Да не речемо чашћавају. И што ће нам више то поштење, које тако грубо звучи.

ДПС школа

Лијепо је једном рекао сада већ по мало заборављени Обрад–Мишо Станишић посланик и амбасадор: у поштење ми не дирајте. Сасвим разумљиво: не би чојек био ту `ђе је, да није то што јесте.

Проблематизовање и довођење у питање онога што је очигледно тј. да се ради о пажљиво одабраном партијцу, примјерку своје врсте, није ништа друго него забадање трна у здраву партијску политику. Партија, најача и једина коју имамо још од 1941. ради на новом човјеку, јер је онај ранији дотрајао. Предузета је у том смислу, ни више ни мање него револуција. Видимо колико је то тежак посао.

Оно јесте имамо Обрада – Миша којему је јасно о чему се ради на помен о поштењу, имамо и државне трудбенике, функционере са неријешеним стамбеним питањем. Али како након свега да се јави грађанин спреман као запета пушка, и државног намјештеника назива погрдним именом у духу, зубом времена неначетог, народног језика. Крајње је вријеме да неки академик (зашто их плаћамо) напише есеј о штети и користи морала по Црну Гору и њене интеграционе процесе. Без да се осврће на корупцију, јер има ко о томе да се брине.

ДПС свјестан ситуације

Високи чиновник ДПС-а , по мало заборављени друг Милан Роћен из Расова, изјавио је својевремено да су говеда из његовог села паметнија од уредника и новинара РТЦГ. И ником ништа: мудри и искусни социјалист Роћен није се мијешао у ничије поштење. То што је рекао односи се дабогме на интелектуални ниво и стручност, а то је партијском кадру од другоразредног значаја. Роћен је само духовит: уосталом руководилац има право да укори подређене му службенике и намјештенике. Али не да их вријеђа и позлеђује им ране причом о поштењу.

Након Титове и потоње Милове револуције називати неког сплачином, сасвим је неочекивано: двије револуције и ништа. Грађанину Вуковићу је до морала: фали му да се „промијени изнутра“, а под притиском од споља. Није чудо да се узнемирио Премијер, пак се извињава „најбољем спортском новинару“ .

Није рекао најбољем ДПС новинару, што би било тачније, ако говоримо о Црној Гори, а не о говедима из Расова. Премијер је дјеловао брзо и превентивно: да се сваком новинару да статус службеног лица. Па нека гукне коме баста.

Не смијемо дозволити реваншизам према ДПС кадровима из простог разлога што су деценијама били, додуше у недостатку конкуренције, најбољи у својој категорији. И, како заборавити, на правој страни историје. Народ се вјековима бранио од свакојаке напасти и изопачења, његовањем добрих обичаја, моралном осудом и жигосањем злих радњи и појединаца.

Матија Бећковић у поеми „Рече ми један чојек“ набраја преко 150 (сто педесет) погрдних израза. Њима се извргавају руглу и именују појединци склони неваљалству, многоврсни прекршиоци оног што овај народ сматра за добро.

Што нас је могло одржати ако не морал и добри обичаји у тешким временима кад није било ДПС-а. Истина, то нам више не треба – сад имамо државу. Која ће се борити и против корупције чим нам јаве из Венеције .

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: