Надежда је наше наслеђе: Етнографски музеј представља колекцију предмета наше велике сликарке

Сликарка, фотограф, ратна болничарка, оснивач Кола српских сестара, Надежда Петровић, имала је у својој свестраности још једно, у јавности мало познато, интересовање – сакупљала је етнографске предемете.

У част јубилеја, 150. годишњици рођења, Етнографски музеј ће премијерно у Србији представити њену јединствену колекцију, на изложби чији је аутор Јелена Секуловић, виши кустос. Ова збирка, као целина, била је само једном јавно виђена, и то 1917. у Лиону.

– Надежда је 1910. отишла у Париз, на позив великог пријатеља Ивана Мештровића, са којим је тамо делила атеље – подсећа, за „Новости“, кустоскиња Секуловићева. – Она је тај простор опремила управо етнографским предметима, како би, верујемо, истакла своју националну припадност и Французе упознала са материјалном културом нашег народа. После њене смрти, ови предмети, као и слике, остали су у Паризу, а 1917. напревљена је изложба са циљем да прикупи помоћ за српске рањенике. На поставци су, Надеждина породица и Министарство просвете, представили управо њену етнографску збирку.

Сестре у народној ношњи

Изложба је концепцирана тако да почиње са предметима из породичног дома, објашњава ауторка. На једној фотографији, на којој је снимила своје сестре у народној ношњи (уступио их је Милош Коларж, наследник Петровићевих), идентификовали су експоната из колекције- кошуљу и јелек. На поставци ће се сада наћи уз поменуту фотографију. Пред публиком ће бити и мушка мисираба и прслук, кошуља из села Ковач (Северна Македонија), кошуља и пешкир из Битоља, чарапе и појас из Сићевачке клисуре. Највећи део колекције је накит- прстење, наушнице, гривне, пафте (попут једне са обнаженим богом Бахусом). Целокупна збирка је и каталошки обрађена за нека будућа истраживања.

У Србију је потом стигла 1919. и прво је додељена Краљевској уметничкој школи, да би њених 126 предмета, Етнографски музеј добио тек 1926. Први пут неки делови колекције излагани су у Чачку, на поставци уприличеној поводом 60 година постојања Уметничке галерије „Надежде Петровић“.
– Рођена у породици Мите Петровића и Милеве Зорић Петровић, Надежда је од раног детињства стасавала у патриотском духу, у окружењу у коме су се неговала интересовања за све што је народно и национално – објашњава Секуловићева. – Њен ујак био је Светозар Зорић, између осталог аутор шаре за пиротски ћилим, данас познате као Зорићева шара.

Као и остале грађанске породице 19. века, додаје кустоскиња, и Петровићи су били задојени идејама романтизма и родољубља, које су своју суштину вукле из народа и око којих се стварао национални идентитет.

– Надежда и сва њена браћа и сестре били су окренути ка томе – тврди ауторка изложбе. – И у сликарском опусу имала је србијански период. Многи од њених етнографских предмета су из куће из које је потекла. Њен деда их је доносио са својих путовања, а отац је ту колекцију, и библиотеку, допуњавао новим стварима. Било је природно да и она са својих путовања, као чланица Кола српских сестара, али и као сликарка, доноси етнографске предмете. Са Милицом Добрић, ишла је у Стару Србију носећи помоћ становништву под влашћу Отаманског царства и оданде је углавном доносила одевне предмете.

Фотографија париског атељеа

Надежда је, док се школовала у Минхену, била позвана на неки свечани скуп, за који се обукла као сељанка из околине Београда: имала је прегачу, шумадијску сукњу, јелек, кошуљу. И тако се фотографисала, а ту слику објавио је 1925. часопис „Жена и свет“ – прича саговорница. – После је у свом париском атељеу, развукла сличну сукњу, што се види на фотографији на којој се препознајју нануле, вез и прегача, сада изложени у засебној витирини на поставци. И сукња је у збирци, али нажалост није у конзерваторском стању за излагање.

Целу њену колекцију чине експонати настали у 19. веку, од којих су за изложбу изабрана 52 предмета. Први пут ће, наглашава ауторка, њен град и држава, на једном месту, видети шта је све сакупила од нашег наслеђа:

– И она сама је сада наше наслеђе. Историчари уметности су много писали о њеном сликарству, обрађиван је и њен фотографски опус, а први пут је сада у јавности као колекционар баштине. Као кустос и етнолог могу да кажем да је њено вешто уметничко око знало да процени који су детаљи и занатска израда били вредни за чување. Сви ти дивни везови, делови са рукава и скута кошуља, пешкири, чарапе…, показују њено велико интересовање за народну орнаментику, коју је желела да уведе као предмет изучавања у Вишу женску школу – закључује Јелена Секуловић.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: