Нада последња умире: Васељенска патријаршија чека четири цркве
Организатори Свеправославног сабора на Криту се надају ће се четири цркве које су отказале присуство на том Сабору ипак појавити у последњем тренутку, изјавио је за Спутњик представник Цариградске патријаршије архиепископ телмијски Јов.
Присуство Сабору прошле недеље отказале су руска, бугарска, антиохијска и грузијска православна црква.
„Тужно је што неке цркве не присуствују Сабору, али се ми ипак надамо да ће се предомислити и да ће доћи да учествују у дискусијама. Сабор је место где се може разговарати о најразноврснијим питањима“, рекао је он.
Према његовим речима Сабор једногласно сазван, па са тим у вези цркве које се на њему нису појавиле сносе највећу одговорност.
Током историје православља је, како каже, било окупљања, без присуства неких цркава, указујући да ће период након одржавања Сабора бити веома важан.
Архиепископ Јов је такође одбацио оптужбе да Васељенска патријаршија покушава да наметне своју вољу другим црквама.
„Апсолутно се не слажем. Учествовао сам у припремама Сабора и био сам у прилици да видим колико је напора уложио организациони комитет како би послао позивнице и одговорио на све недоумице“, рекао је он.
Према његовим речима, православне цркве које ће присуствовати Сабору на Криту позвале су још једанпут четири цркве да промене своју одлуку, али и да је Руска православна црква одбила позив.
Упркос томе, Васељенска патријаршија, чији је и архиепископ Јов представник, нема намеру да прекида везе са било којом од цркава које данас не присуствују Сабору.
„Ми не желимо да прекинемо односе са било којом црквом“, закључио је архиепископ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
http://www.vaseljenska.com/vesti/dok-srpske-vladike-na-kritu-legalizuju-ekumenizam-na-srbiju-pada-grad-velicine-paradajza/#comment-444604
Новинари грчке агенције црквених новости ”Ромфеа” званично су напустили сабор предстојатеља Православних Цркава (10 од 14) на Криту, изјавивши да нијесу у могућности да у пуној мјери извјештавају о ради Сабора због жестоких мера безбједности.Приступ је дозвољен само официјалним фотографима, а осталима су понуђене друштвене мреже. Директор агенције г. Полигенис каже: ”Они треба да схвате да на Крит нијесмо дошли на годишњи одмор. Информације се уз то дају ”на кап” и само официјалним каналима организационог комитета. Исфилтриране фотографије и понуђени текст скуп приказују као састанак неког клуба и показују да је православнима ускраћено право да буду у току тога шта се стварно догађа у Колимвари.” Полигенис је примијетио да све дјелује као да су се састали моћници да размотре свјетске дугове, а не пастири који хоће да покажу куда се креће Православље. Директор грчке црквене информативне агенције каже још да му није јасно како ће у таквим околностима православни оци ”општити са срцима православних вјерника, и увјерити их да је Православље Црква Љубави и свједок Христа”, а не затворени клуб људи са влашћу и утицајем.”
Како је Фанар у контактима прије овог скупа на Криту унизио предстојатеља Америчке Православне Цркве, чија је Мајка Црква Руска Православна Црква http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=5304
Молитвено заједничарење на Криту, 19. јуни 2016. https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10154302752124669&set=a.10150994424434669.476638.587504668&type=3&theater
У средини: титуларни (без пастве) митрополит пергамски Јован Зизиулас са његове лијеве стране – главни екумењар папе римскога кардинал Курт Кох, а са десне – епископ браничевски Игњатије Мидић.
Гласноговорник цариградског патријарха Вартоломеја Хрисавгис саопштава нам његову челично беспоговорну вољу : ”Прича се своди на то да је једногласно, консензусом, усвојена одлука да се Сабор одржи управо сада, на Духове, на Криту. Одлучено је два пута, тако да једногласност постоји. Како каже патријарх цариградски, не можемо да промијенимо самостално једногласну одлуку свих због једне или двије Цркве, морамо бити заједно“, Он као примјер наводи Цариградски сабор 1872. г, као ”један од најважнијих сабора посљедњих вјекова, на којем су разматрана питања етнофилетизма (национално-племенских разлика), национализма. РПЦ није била на Сабору,али његове одлуке су важиле и за Русију…Да су овдје Русија, или Грузија, или Бугарска, и да кажу – ’Не слажемо се с одлуком’, то би било потпуно другачије стање ствари. Али неслагање исказано ван граница Сабора еклисиолошки не важи“. Иначе, тај сабор Бугаре је прогласио шизматицима само зато што су тражили обнову своје средњовјековне аутокефалије, са правом на богослужење и црквену просвјету на свом језику, а не на грчком којим су их фанариоти претапали у Грке.
Јасно је као дан да је Фанар у новијој историји био и остао склон да сваку доследну љубав према своме народу (етнофилију) етикетира и третира као шизматички етнофилетизам, и онда када остаје до краја вјерна Јеванђељу и црквеном предању и само хоће да сачува језик и помјесно црквено-народно памћење. Зашто? ради што бржег испуњења папине агенде – стварања ”прочишћене ортодоксије”, лишене историјских успомена и насљеђа, у нашем случају очишћене од светосавља и српске историје зарад ”уједињења-уније” Цркава под папином језуитско-масонском тијаром. То је сасвим у складу са оним што нам је почетком 21. в., поручио београдски надбискуп Хочевар, миљеник наших православних екумењараца, на једној интерној католичкој конеференцији . Хочевар је том приликом рекао да Срби са светосављем не могу у Европу, него само са ”очишћеном ортодоксијом” . Покојни академик Дејан Медаковић узалуд је тада упозоравао на све посљедице пристајања наших екумењараца на такве захтјеве Рима. А ми их данас на сопственој кожи осјећамо…
Ja mislim da mi pravoslavni treba da disemo kao jedno i da treba zajednicki da djelujemo. Ne budimo primitivci kao tkz „dukljani“. treba primat da preuzme Moskovski patrijarh jer je Moskva novi Rim. Valjda postoje mehanizmi za dogovor?
Од мртве славе се не живи. Није то више Васељенска већ Цариградска патријаршија. Византијског цара као цара хришћанске васељене одавно нема, нема ни хришћанске васељене засноване на његовој изабраности и премоћи нити православног Новог Рима. Некадашња Васељенска данас је само једна од помјесних Цркава, и то она са најмање вјерника и мноштвом титуларних митрополита, тачније називана Цариградска Црква. И није она сама некакав надцрквени, непогрјешиви папски Рим па да има да чека покајничку промјену држања оних чију је аутокефалну вољу бахато погазила. Цариградска Патријаршија, која је кумовала незаконитом свргавању и кућном заточењу законитог патријарха Иринеја антиекуменисте у Јерусалиму и довођењу човјека по својој екумењарској мјери и чије скупове обезбјеђују и планирају ЦИА агенти, побуђује све веће неповјерење.
Обојена револуција у православљу
Све помесне православне цркве пружиле су снажан отпор одржавању Осмог васељенског сабора на Криту да о празнику Свете Тројице.
Постоје чак и ставови да ће одржавање незваничног Осмог сабора чинити део специјалне операције на успостављању Новог светског поретка. (Обезбеђење на Сабору поверено је америчким специјалцима?!)
Замерке организовању Сабора су у основи следеће:
– што ће цркве представљати делегације, а не сви епископи;
поднета документа садрже много ватиканоликих претензија Цариграда;
– сумња се у покушај Фанара да се наметне као источна реплика Ватикана;
– организатори покушавају да финализују екуменистички дијалог и да централизују и дисциплинују аутокефалне помесне цркве;
– форсира се тзв. догматски минимализам;
– циљ је да се инославнима призна црквеност и да се прошири канонска и харизматска граница Цркве и да се озакони и укорени екуменизам…
Замерке на начин организације и на садржај докумената поднеле су следеће цркве: Антиохијска црква, Грузијска црква, Руска црква, игумани свих 20 светих обитељи Свете Горе Атонске, Бугарска црква…
Још је Св. Јустин Ћелијски указивао на то да Васељенски сабора мора јасно да осуди велике јереси које су се појавиле после Седмог сабора у 8. в.: папизам, протестантизам и свејерес екуменизма као покушаја уједињења хришћанских конфесија без обзира на Истину.
Светогорци понављају да једина религија која ствара свеце јесте православље, да без православља нема живота и да је од отаца и православних верника признато само седм васељенских сабора и да осмог сабора не може бити.
Диктат Цариградске патријаршије помесним православним црквама јесте да она има право да сазива свеправославни сабор, чиме покушава да прејудицира своје право васељенске јурисдикције и да може давати и одузимати аутокефалност цркава. Тако је некада велика Цариградска патријаршија заборавила да је Фанар од 1453. г. у Истанбулу који није више престоница Византије. Међутим, тежак положај Цариградске патријаршије не може бити оправдање за њено ватиканолике претензије на првенство власти у Православној цркви, поготово зато што га она никада није имала.
Српска православна црква је формулисала своје примедбе дна предложена документа Цариграда за Сабор и није одустала од учешћа, упркос отказима највећих и најважнијих православних цркава. Тек ћемо видети како ће се представници СПЦ понашати на Сабору и да ли ће прихватити његове закључке ако до њих уопште дође.
Очигледно је да је моћницима западно-католичке цивилизације посебно стало да се овај сабор организује и одржи. Католичка секта никада није била црква, него првенствено политичка организација, па свакако не треба њима веровати ни када дарове доносе.
У шта верују представници јевроунијатски СПЦ видећемо по ономе како ће се понашати на Сабору. (Ја лично не верујем ни у шта добро са њихове стране!)
(Извор: „Печат“, 424/2016)