Националист: Трагична борба за власт – Идеологија Ђукановићеве „шуме“
Фото: Глас јавности/Илустрација
Задњих дана имамо прилике да видимо како се у пракси остварује идеја Миловог пута у будућност преко зелених шума оскудних за скривање „нискорастућих гора“. У митологији новокомунизма, за разлику рецимо од Јунговог симболизма, где је њено друго име Сенка као „трезор“ несвесног, анималистичког, тамног у свакој личности. Шума је симбол „отпора“ „герилског рата“, „упада на окупирану територију“. Она је политичко банализовани кич, компензанција страха од истине и бекства од сопственог пораза. Када је помињао одлазак у шуме након победе демократије у Црној Гори, Мило је вероватно замишљао ову врсту „организовоног спонтанитета“ којој присуствујемо од Грахова до Тузија, од Никшића до Берана. Демократију је можда могуће победити само њеном компромитацијом, демонстрацијом слабости њене већине и институционалном инсуфинцијенцијом која једнакост рецимо пред законом претвара у правду привилегиваних, на шта је рецимо Мило лично са својом фамилијом навикао као законом „природног права“, али народну вољу и народну памет памет не могу поразити сви ови неуспешни покушаји „дестабилизације“ Црне Горе коју поражена власт организује уз помоћ својих савезника и „уличних формација“. Суштина дакле пројекта „Шума“ је показати нефункционалност, некомпетентност већине да обезбеди мир и заштити здравље и законе Црне Горе. Зато се прибегава трима врстама актуелних „диверзија“ на политичку стабилност и јавну толеранцију живота у Црној Гори. Прва је „графитна контрареволуција“ којом се, писањем шовинистицких парола на сакралне објекте мањинске вероисповести жели показати како је нова демократска већина донела са собом дух демонске мржње према мањинским народима, што наравно није тачно.
Као што је истина да никада појединачни извршиоци ових дела нису од полиције откривени, па се или ради о бићима црне магије из света Булгакова, или пре од конкретних људи у полицији заштићених „цртача зла“ којима вероватно „руководи“ неко од Милових саветника за безбедност или још увек несмењени помоћник директора полиције за кога Милов специјални тужилац каже да је „један од најбољих полицајаца Балкана“, или ко зна ко од њихових „поданика“. Друга је „диверзија“ позната под именом „велеиздаја“ у којој се „нова власт“ жели приказати као „окупаторска“, „освајачка“, „агентурна“, према којој народ осећа „презир“ и пружа „отпор“, на „сваком месту“ на начин попут оног перформанса осморице комита са заставама који су са „комунистичког Грахова“, „поћерали“ демократског министра који је дошао да помогне народу.
Циљ је у овим случајевима створити осећај несигурности у редовима већине и „заразити“ друге средине у Црној Гори овом „клицом насиља“. Трећа диверзија је најопаснија „сукобити народе“ у којој попут Ђелошајевог позива из Тузија, на „Отпор“, за који исти горе поменути тужилац каже да су слично почињали сукоби у бившој Југославији, којом се жели приказати како демократска већина понижава, малтретира и дискриминише мањинске народе, па је зато она „непријатељска“ и треба је „збацити“ у духу старих комунистичких прогласа“, сви смо „Ђелошај и Тузи“. Дакле већ ово јасно показује на шта је све спреман идеолог пројекта „Шуме“ у својој трагичној борби за личну власт и борбу против слободне воље грађана Црне Горе и колико је наиван и слеп у томе да поверује да није одавно прочитан и „ухваћен у делу“.
Извор: Националист
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Šuma je njima više metafora!
Da znaju što je šuma, što je zima u šumi, šuma u mrazni zimski dan strašna i neprolazna, što je da znaju, noćna šuma kojoj svitanja nema, šuma u svako doba, u svaki mjesec i svaki dan svejedno zvijezde na nebu … Ne bi, ne bi je ni u snu prizivali!
Samo je onaj rijedak, najređi onaj rođen i za šumu, koja ona nije za čovjeka.
… A morali smo onomad u prašume Prokletija.
U onu metohijsku stranu, morali smo. Niko nas ćerao nije, a morali smo …
Tamo smo čekali sasovce koji su mislili da su spremniji od nas u našoj šumi. Pa, ako i nijesmo mi, zajebala ih je naša, domaća i rođačka šuma. Sto im je jada zadala, a mi smo skriti išli im u trag, nahodili ih, dahtali im za vratom odasvud. I čekali da smalakšu, pa onda … Dostina ih se nije vrtala kući, pa oni to kriju ka zmija noge. I naši kriju, valjda da se ne zamjeraju neprijatelju, elitnome, da ih ne sjećaju na ono što im nije za sjećanje, mnogohvaljenom ingliškom vojniku.
Fini smo neki ljudi, Srbi. Empatični … Sažaljivi.
Koji tamo bili nijesu, već mi, na prste prebrojani. Za koje niko nije htio ni da zna. Ali je zato znala šuma, prepoznala nas. Otvorila se za bližnji svoj rod, postelju nam rasprostrla, primila na konak. U studne martovski noći obarala je grane, pripokrivala nas i oduzimala dah vjetru s lednih vrhova, rođačka grijala … Šuma. Savjeznik, saborac. Brat nam šuma!
… A mi smo se splitali, u gomilu se gnjezdili, topili se jedni u druge sve dok u tanak san, skoro budni, nijesmo stopili u samo jedan organizam, u jedna čovjeka u šumi!
Sobom i šumom zaštićeni i za malo ugrijani, dovoljno.
Pa kada su ovi dolazeći i tuđi baldisali u tuđoj, srpskoj šumi, onda smo mi …
Kako se to ne zna.
Znamo mi i još poneko, slabo ko.
Zna šuma iz koje se vrtali nijesu.
Znaju oni. Neće ga više majci dolaziti u srpsku šumu, u srpske bijele vukove, psi!
Dabome da se boje, ka i svaki od vuka pas! Kao svaki onaj, svejedno koji, svaki koji je na sopstvenoj oživljava osjetio očnjak bijelih vukova! Srpskoga vuka.
Koji će svakome da kaže, vuk stoski, da ga ljucki na vrijeme svjetuje : ne u srpsku šumu Srbima protivan, ne! Ne bez svake nužde, nikad i niđe međ’ srpske vukove što su šumi svojta i rod … Ne nikao, ne ako ćeš da živiš, ako ti je život mio!
Nikome nije … Ni ovima danas nije, koji su i oni zalud Srbi … Njima ponajmanje. Da prilaze u najljepšu srpsku Planinu kao neko tuđi, da ih zapane take da zalutaju u srpske šume, u goru crnu! … I zbog šume, i zbog nas!
Jer, tamo, tamo ćemo biti …
Nije im dooditi ako pameti imaju.
Ako sumnjaju neka pitaju one preživele iz šume. One koji su se drznuli da protivni Srbima kroče u šumske neprohode podno vrhova Prokletija u leto Gospodnje 99. ! … Njih, njih neka pitaju, jedino oni poštena srca mogu da im kažu, opišu, dočaraju, onda preživjeli šumu i srpske bijele vukove, oni koji su srećni rođeni! Oni, no ko!? Preživjeli. A da mrtva usta govore, da ona mogu ona bi im još pobolje kazala zašto nikako i nikome nije u šumu … U srpsku šumu, zašto nikome nije, nikome protivnom Srbima.
A ovi preživjeli, oni će ako su ljudi sve pošteno da im kažu.
… Ako su. Kako je nama svejedno … I našoj šumi, svejedno.
Pa ko voli, nek izvoli.
Svejedno …
( Posvećeno maloj, još onda, kamoli danas zaboravljenoj četi bijelih srpskih vukova koji su bili izbrisani kako su kročili u šume podno Prokletija. Samo ih rođačka Šuma pamti, njoma dovoljno, samo je Nebo viđelo kao na mleču Mjeseca bijesno bljeskaju očnjaci njini, ne i sasovci, oni ne, koji se kućama vrtali nijesu, ostali u mrtve neprohode srpske Planine mrtvi, zauvijek … Još i ovima za nauk, koji bi u srpsku šumu nepozvani i tuđi, iako Srbi! Jer, šuma, ona najviše ne voli bivše ljude, vječna ona, vječno srpska.)
Jel se dugovrati na ovoj slici krsti ili mi se čini. Nebi me začudilo njemu je to ko dobar dan, ako treba on će i početi klanjati ko ludi Miraš hahaha
Неће им бити лако,…У шуми ће бити доста сјенки а и репова и досадних мува.