Nacionalist: MILOV PAD – Žrtvovanje svojih najboljih ljudi

U susret kongresu svoje partije Milo Đukanović nastavlja da „hapsi“ svoje ljude preko omiljenih tužilaca, ili to već tužioci sami rade na „marginama“ Milove imperije da bi zadovoljili nove moćnike, a da, pri tome, Mila lično nečim ne bi povredili. To pristajanje na žrtvovanje svojih najboljih ljudi, a da članovi opštinskog odbora DPS Ulcinj to jesu pokazali su rezultati prošlih izbora kada su imali najbolji rezultat od svih odbora DPS u Crnoj Gori, može se, kao i ranije u slučaju Budve, podvesti pod patologiju Milove sujete, i to po obrascu da jakim kadrovima u stranci ne dozvoljava da jačaju ako on lično nije zaslužan za njihov uspeh.

Nije isključeno ni da se radi o nekoj vrsti političkog kanibalizma, u kome Milo političkim „eutanazijama“ svojih najbližih saradnika, u čemu pritajeno patološki uživa, sebi nastoji da produži vek trajanja.

Situacija u kojoj Milovi ljudi u Ulcinju, koji su mu do juče bezgranično verovali, sede na optuženičkim klupama i čekaju priliku da pokušaju da se odbrane od optužbi za nesavestan rad u službi (čitaj partijsko zapošljavanje), nije ništa drugo do optužba protiv Mila kao predsednika stranke. Njegova stranka je danas na saslušanju u Ulcinju, njegovi ljudi čekaju optužnice, ali to je već viđeno za bivšeg gradonačelnika Podgorice, Slavoljuba Stijepovića. On već zna Milova pravila igre kada „brod tone“. Zar upravo Stijepović nije optužen jer je „uzeo novac za Mila“, a ne Milo „za koga je novac uzet“.

Epilog. Danas porodice ljudi u Ulcinju, ljudi odanih partiji i Milu, strepe i strahuju od novog dana. Niko ih ne zove. I neće. Posebno ne Milo. Neka odgovaraju ako su pogrešili, biće njegov, hladan i ravnodušan, odgovor. Ni pomena da je do nedavno, u njegovom prisustvu, pred stranačkim organima tumačeno kako „partija brine o zapošljavanju“, kao i „da to nije suprotno zakonu i propisima“. Ako je tako, zašto se danas ne oglasi, zbog čega ne ustane u odbranu ovih ljudi čiji grehovi, ako ih ima, jesu u tome što su nekog svog zaposlili, ali nisu ni za poređenje sa njegovim gresima (otimanje tuđeg, tajni računi, imovina, Dubai i Majami, lični ambasadori i td).

I tako, Milo će biti „na vrhu“, „bezgrešan“ i zaštićen sve dok mu na saslušanje ne odvedu sve njegove, i on ne ostane sam bez igde ikoga, okružujući se, uvek iznova, „svežim snagama“, dovodeći mlađe i biološki izdržljivije za nova hapšenja prema njegovim potrebama. Ono što Milo ne vidi jeste, ne samo da mu se moć ubrzano troši, već i da mu ljudi svakim danom sve manje veruju, te da će dnevno padati broj onih koju su spremni da idu za njim, ili sa njim. Zato zajedno sa Milom tone i DPS, utamničen njegovim ličnim i familijarnim interesima, i to bez obzira da li će biti ili ne vanrednog kongresa, i nevezano za to kakvi će njegovi, eventualni, budući zaključci biti.

Dovoljno će biti pogledati Mila „na vrhu“ posle trideset godina vlasti, nakon toliko žrtvovanih ljudi radi sopstvenog trona i ličnih privilegija. Više nego dovoljno da normalan i pristojan čovek nema šta drugo da uradi, do da okrene glavu na drugu stranu.