• Издвојено
• Поглед

Најчувенији цријеп бокељске историје

1 min read

4 године ‎ ИН4С

. Странци ипак више цене историју Боке, док данашњи Бокељи у великој већини од историје највише цене аустријски катастар

Обриси Рисна, Бока (Фотодокументација „Политике”)

Пише: Жељко Комненовић, предсједник општине Тиват

Заборављена у туробној стварности вјечних подјела левитира Бока которска. Између географије, топографије, агресивних геостратегија и наметнутих културних образаца. Вјероватно много израженије од других крајева, природне љепоте намећу ритам живота а домаћима и извањцима („фурешти“ у бокељологији) животни стил диктирају обриси залива. Филозофија постојања и опстанка на бокељским обалама и у вријеме општег корона лудила, неолибералне концепције и свеопште отуђености глобалног села само се донекле промијенила у овом дијелу Медитарана.

Иако се у ново вријеме у Херцег Новом говори са босанским нагласком, у Тиват упловљавају јахте познатих и мање познатих тајкуна, а которска насеља Шкаљари и Кавач постадоше познатија од Ескобаровог Медељина – глумци су нови, позорница стара. Ако је за утјеху, Пераштани током 17. и 18. вијека су мање, а Кривошијани за вријеме Аустро-угарске мало више приходовали од кријумчарења. Чувени перашки конте Вицко Бујовић се тако рецимо прославио мање борбом против пирата а више гусарењем и трошењем градског новца. Приче о кријумчарским ланцима Кривошијана и шверцу дувана испред носа аустријских финанца су и дан данас дио бокељског фолклора. Није да није Бока и у прошлости имала данашњим жаргоном речено жестоке и предузимљиве момке, само су тада имали друге титуле. Али ова прича није о томе.

Док сам се прије деценију и по активно бавио бокељологијом из новинарског угла, један од мојих текстова говорио је о судбини „старе Рачице“, заборављене фабрике која је производила надалеко познати цријеп. Једини преостали артефакт некадашње „Прве бокешке глинене индустрије“ како се званично звала стара циглана, фабрички димњак кога је за трећину скратио велики земљотрес 1979. године, постао је након црногорског референдума и најезде страних инвеститора, терет за нове (додуше домаће) закупце. Димњак се није естетски уклапао у концепт изградње нове плаже са рестораном и марином, па сам настојао да на страницама „Политике“ дам скромни допринос култури сјећања и да подсјетим на прошлост ове фабрике која је постала дио колективног сјећања Тивћана, у првом реду Кртољана.

„Српска фабрика“ како су је звали њени радници, основана је 1907. године и радила је до 1948. године. Била је својеврсна жртва Титове намјере да помогне у индустријализацији тада пријатељску, Енвер Хоџину Албанију. Машине које су деценијама прерађивале црвенкасту иловачу из кртољских Солила су демонтиране и одвежене до Спужа одакле је планирано да возом буду транспортоване за Албанију. Услиједила је резолуција Информбироа којој се прикључио Хоџа, од посла се одустало а машине су струле и нестале у спушкој равници.

Ова прва бокељска фабрика је по подацима хроничара годишње производила око четири милиона комада цигле и цријепа, чувене „французице“ која је извожена по Медитерану и покривала кровове бројних палата од Ђенове, Торина, Милана и Марсеја до Тулона и Нице. Пишући о тој теми разговорао сам са сада покојним Васком Костићем, тиватским публицистом који је обилато користио писану заоставштину својих славних предака, свештеничке лозе Костић и стрица Лаза М. Костића. Васко је увијек вукао на кртољску страну и дао ми прилично непрецизне податке по којима је почетак приче о бокељској глиненој индустрији везан за 1897.г. и „иницијативу кртољског попа Марка Л. Костића, учитеља Марка Д. Лакичевића, Вука Бринића, тадашњег председника кртољске општине, и његовог насљедника Јока Дубравчевића, који су жељели да омасове стару производњу грнчарије на Михољској Превлаци“.

Недуго по објављивању текста, зазвонио је телефон у редакцији. Пријатан женски глас који је припадао секретарици г. Владана Лазаревића, познатог которског адвоката, правног заступника Митрополије у вријеме старог митрополита Данила Дајковића, пренио ми је жељу г. Лазаревића да разговарамо. „Високо цијеним све што сте у својим текстовима и новинарском извјештавању учинили за Боку, али морам вам рећи да сте у овом тексту навели погрешне наводе“, рекао ми је љубазно вјероватно последњи которски господин, који је живио у неколико вјекова старој палати својих предака и имао послугу до краја живота. Одговорио сам у пола реченице, брзоплето не дозвољавајући да заврши критику до краја. „Знам. Колико сам се огријешио о вашег претка Филипа Лазаревића, толико сам се огријешио и о мога Мирка Комненовића“, одговорио сам у даху. Са друге стране линије осјетио сам топао осмјех одобравања и добио учтив позив да га обавезно посјетим. Још жалим што нијесам отишао у посјету Владану Лазаревићу који је нажалост у међувремену преминуо.