• Колумне
• Топ 1

На западу ништа ново

3 седмице ‎ ИН4С

Емило Лабудовић

Кажу да је највећа америчка лаж да сила може бити хумана и да је она демонстрира широм планете у служби заштите људских права и слобода. Сјетимо се само њиховог „Милосрдног анђела“ којим су благословили СРЈ, штитећи, наводно, угрожена права Албанаца на Косову и Метохији. А док су њих „штитили“, уселили су Бонстил, једну од својих највећих база у овом дијелу Европе. Истина је, такође, стара већ скоро вијек, да Америка има „непријатеље“ (Кину и Русију, прије свих) али и да нема „пријатеља“. Њени пријатељи су искључиво перманентни извршиоци њихових спољнополитичких налога јер, као што је то својевремено дефинисао Ворен Кристифер „не ради се о томе да се изврше одређени налози већ да се увијек изврше сви налози“! Отуда и она чувена иронична максима да је од свих америчких непријатеља теже само њеним пријатељима.

Али, у случају „Мадуро“ има једна „ситница“ која пролази „испод радара“ аналитичара најновије свјетске кризе. Јер, да је криза – јесте. Наиме, најновија лауренткиња Нобела за мир, венецуеланска опозиционарка Марија Корина Мачадо, из трка се пријавила за Мадурову наследницу на кормилу државе. Али, логика самог појма „мир“ подразумијева особу која нема страну у сукобима већ је пријатељ и непријатељ и једнима и другима, али, куриозитет ове престижне награде већ деценијама уназад, је да је углавном додјељују опозиционарима и „жртвама“ режима који су на „нишану“ америчких и интереса њених моћних савезника. Чињеница је да у многим режимима бити у опозицији значи носити главу у торби и подразумијева велику личну храброст, али ту је превасходно ријеч о борби не за мир већ за пуку смјену власти. А тамо гдје је борба, миру је одзвонило и ни Нобел га не може спасити.

Госпођа Мачадо, на жалост, није изузетак. Још од Лао Цеа наовамо, инфилтрација у непријатељске редове је први предуслов за побједу. У америчким ратовима за територију и утицај улогу „претходнице“ играју агенти ЦИА и активисти бројних и добро плаћених агенција које, наводно, подржавају развој демократских процеса у „нанишањеној“ земљи, поткупљујући незадовољнике, опозиционаре и згубидане свих профила, спремних да за добре паре и обећану шаку власти продају не само земљу и њену слободу већ и рођену мајку. Сви избори у којима не побјеђују амерички штићеници унапријед се приказују као недемократски и покрадени, и све тако док силне паре не одраде своје. А кад се касније испостави да од продаје (осим за неколико муфљуза) и није било неке велике користи, кајање долази исувише касно. Уосталом, присјетимо се добробити коју смо, као држава, имали након што смо, мимо свих народа свијета, продали предсједника државе, наравно не рачунајући оних пет милиона долара обећаних за награду. Госпођа Мачадо је за неке овдашње, бивше и садашње“ борце за бољу сјутра, добоћудна теткица.