На закашњелу вијест о смрти

Пише: Богић И. Булатовић

Ево, већ два дана живим у увјерењу да је једна од најмудријих српских Глава ту, са нама, и да нема разлога за претјерану бригу – коме је до истине о нама стало, добиће достојан одговор и камо год да смо се упутили, нашу националну и историјску маршруту и скретања, кориговаће Дјечак који дошао у престони град из неких Ивановаца, од Љига, да оживио би и васкрсао чак и Трамваје.

Два дана, обасут разним дезинформацијама, све фабриковане само да не чуо ту једину и најбитнију истину макар овог десетљећа – да нас је напустио Милован Данојлић – Мудрац Дјечијег срца, Седобрадо Дете и Отац који није свештеник, али свијет доживљавао отачаствено, који није дворјанин, али ројалистички приступао плебејски исфабрикованим сликама стварности.

Већ два дана Он тако мрзне, а ја, којег је гријао и угријао и усинио, јер нико од нас није имао родитеље какве је само Он замишљао са нама, нисам му добацио ни цјепаницу, ни ћебе, ни дах да згријем Га као националну величину и личну вриједност без које је космички мрак голем и галактички мраз неотопив, без ког давно отишао бих у војнике са црним шлемовима у које ништа више не може стати изнутра и под којима ништа не боли споља.

Два дана ја већ неопростиво се смијем, шалим и гледам неке утакмице и мој народ махнита са главом у роси, док небом вије се Дух Генија који за себе вели да ‘није неки верник’, али свој дар прилаже на Камен Цркви, у народу са пуно вјерника и вјере, а мало дјела и прилога.

Два дана већ ја не пуштам сузу, као свако незнање и необавијештеност, које осуђено на охолост, отуђеност и баналност. Два дана безобризно се смијејм, док Вид мој гасне и сије таму, и сљепило страшно ми се неко спрема.

Два дана већ ја не знам да ми се ваља спремити на ходочашће и скинути капу пред хумком у Ивановцима, од Љига, чија плоча са именом Милован Данојлић, давно, давно је препукла, а Он вазнео се Француском, Ирском и Америком, међу народима, на свим језицима да свједочи светосавски Језик!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: