На темељу вере и непокора

(одломак из романа Милеве Леле Алкесић)

Ка­њон Ув­ца је пре­се­цао на­по­ла јед­но исто на­род­но би­ће. Бе­ше им исти и го­спо­дар и суд­би­на. Ра­ђа­ли су су се и уми­ра­ли у на­ди да ће их бље­сак сло­бо­де огре­ја­ти бар на трен. До Ма­ти­је­ви­ћа сти­же глас о стра­да­њу са­бра­ће с дру­ге стра­не гра­ни­це. За­је­ча брат­ска ду­ша бол­ним ја­у­ком. Са­бра­ше се Ма­ти­је­ви­ћи под за­кло­ном там­не но­ћи. Ма­ти­ја бе­ше већ оже­њен чо­век, у го­ди­на­ма ка­да је ње­гов отац Ба­трић до­био ње­га, свог пр­вен­ца.

– Бра­ћо, сла­ва Бо­гу раз­гра­на­ше се на­ше гра­не му­шком че­ља­ди. За­ко­пи­ти­смо се и уко­рије­ни­смо на овом бла­го­сло­ве­ном ко­ма­ду зе­мље. Бог нам да­де и ви­ше не­го што смо у мо­ли­тва­ма ис­ка­ли. На ис­пи­ту је на­ша хра­брост и брат­ска љу­бав. Сти­жу абе­ри с оне стра­не Ув­ца. На­ша бра­ћа гр­ца­ју под јар­мом мр­ског нам ду­шма­ни­на. Ми смо по­кор­ни сул­та­ну, али ни­јесмо бе­за­ко­њу и крв­ни­ци­ма што нам за­ти­ру име, вје­ру и го­ли жи­вот. Су­ро­ве да­хи­је су се од­мет­ну­ле, уби­ле су бе­о­град­ског па­шу. Није­су по­кор­ни ни сул­та­ну. У њи­хо­вој вла­сти је сва­ка ду­ша, и срп­ска, и тур­ска. Оно ма­ло ми­ра, што се др­жи као крх­ка пла­ти­ца на по­то­ку, са­мо што се ни­је сло­ми­ло. Пи­шти на­род­на ду­ша, ва­пај­но ишту­ћи ми­лост Бо­жи­ју. Ни­је би­ло гр­ђег вак­та од Ко­сов­ског бо­ја. Стра­хо­вла­да је на­ста­ла ме­ђу на­па­ће­ним на­ро­дом. На­ша бра­ћа су се ли­стом ди­гла у хај­ду­ке. Са­да им је шу­ма и ку­ћа и ку­ћи­ште. И ни­је то нај­ве­ће зло. Са­знав­ши да се на­род спре­ма на по­бу­ну, да­хи­је под злим Аган­ли­јом по­сје­ко­ше нај­ви­ђе­ни­је срп­ске кне­зо­ве. А ми, бра­ћо, што нам је чи­ни­ти? Ју­трос ме, до­ље у ва­ро­ши, за­сре­те је­дан убо­ги чо­вјек, об­у­чен у ри­те, бо­сих но­гу, као да ни­је при здра­вој па­ме­ти. Тр­гох се, ко да сам ви­дио ка­кво при­ви­ђе­ње, али за­ста­дох кад сре­тох ње­го­ве очи. Те очи ми се учи­ни­ше би­стре, као очи ка­ква ум­на чо­вје­ка. Уста­ви ме тај по­глед. То бра­ћо, би­ја­ше пре­ру­ше­ни гла­сник. Пре­шао из То­по­ле, па пре­ко бр­да, стр­ми­на и ур­ви­на да до­не­се глас о устан­ку на­ше бра­ће. И још ми ре­че да се на­род са­брао у Ора­шцу, да би­ра­ју во­ђу уста­ни­ка. Па­де од­лу­ка да их у рат­не окр­ша­је по­ве­де Ка­ра­ђор­ђе Пе­тро­вић. Ве­ли да је то је­дан од њих, ра­ван им у му­ци и си­ро­ма­штву, али ви­ђе­ни­ји ста­сом и хра­бро­шћу. Већ се до­ка­зао у хај­ду­чи­ји у ко­ју од­бе­же са јед­ним чу­ве­ним ај­ду­ком. Ми­слим да ре­че да се тај ај­дуч­ки арам­ба­ша зо­ве Ста­но­је Гла­ваш, та­ко не­ка­ко. И том на­род­ном во­ђи ни­шта ни­је ста­ло до лич­не ко­ри­сти, са­мо да се ски­не вје­ков­ни ја­рам с вра­та. Но, још ми ре­че да је во­ђа ја­ко пра­ви­чан, али и пре­ке на­ра­ви, да не­ма код ње­га „ни по ба­бу, ни по стри­че­ви­ма, већ по прав­ди Бо­га исти­ни­тог“. Ја не­што слу­тим да ће та ва­тра да се раз­бук­ти, да се ви­ше уга­си­ти не мо­же. Да­ће Бог да ће и код нас сва­ну­ти руј­на зо­ра сло­бо­де. Но, бра­ћо, зар смије­мо оста­ти по стра­ни, док на­ша јед­но­вјер­на бра­ћа ги­ну под кр­сташ бар­ја­ком? Ме­ни је при­па­ла част да пр­ви по­не­сем име на­шег ју­нач­ног Ма­ти­је. Ја сам пре­ло­мио од­лу­ку у мо­ме ср­цу. Идем та­мо ђе се за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну во­ју­је и ги­не. Ни­ко­га не при­мо­ра­вам и не на­го­ва­рам. Не­ка се сва­ко за­гле­да у сво­је ср­це. За јед­но не­ђе­љу да­на ћу кре­ну­ти, док опо­слим још не­ке за­по­че­те по­сло­ве. До­го­ре­ло је до но­ка­та. А сад, не­ма уз­ми­ца­ња. Ду­шма­ни­на за гу­шу зу­би­ма шче­па­ти, ако не­ма џе­ба­не. Но, што је на­ма чи­ни­ти? Је­смо ли ми по­том­ци Ма­ти­је Де­спо­то­ви­ћа или није­смо?

Ни­ка­да, до овог тре­на, из Ма­ти­ји­ног ка­зи­ва­ња ни­је плам­тео та­кав жар. На тре­ну­так бра­ћа по­ми­сли­ше да из ње­го­ве ду­ше про­го­ва­ра ње­гов де­да по ко­ме је до­био име. Ра­зи­ђо­ше се у ти­ши­ни, без од­лу­ке и до­го­во­ра. Ма­ти­ја за­те­че у ва­ја­ту сво­ју мла­ду же­ну ка­ко се­ди на ма­сив­ном др­ве­ном кре­ве­ту за­гле­да­на у сво­је кри­ло. На ли­цу јој се огле­да­ше ти­ха за­бри­ну­тост. Не до­че­ка сво­га чо­ве­ка са ње­му зна­ном умил­но­шћу и му­дром по­кор­но­шћу. Ти­хо уста­де да при­хва­ти ње­гов гуњ и ока­чи га о др­ве­ни клин, при­ко­ван из­ме­ђу бо­ро­вих бр­ва­на. По­ку­ша да са­кри­је од му­жа да је  чу­ла о че­му је збо­рио. Тек не­ко­ли­ко ме­се­ци бе­ше про­шло от­ка­ко је до­шла у ње­го­ву ку­ћу и ис­пу­ни­ла сна­гом ње­го­ве да­ма­ре. Тих не­ко­ли­ко да­на до Ма­ти­ји­ног по­ла­ска хо­да­ла је ти­хо од ог­њи­шта до мле­ка­ра, до ва­ја­та, до бу­на­ра, скри­ва­ју­ћи по­глед у ко­ме су се ло­ми­ле ње­не не­до­зре­ле же­ље, кр­ши­ла се на­да као за­ру­де­ле гра­не тре­ша­ња ко­је је ло­ми­ла ус­пут­на ру­ка у дну дво­ри­шта. Дан Ма­ти­ји­ног по­ла­ска до­че­ка по­ма­ло сти­дљи­во. Док њен чо­век при­па­си­ва­ше за пас ја­та­ган и ку­бу­ру, до­да­де му ке­су са џе­ба­ном и тка­ни­цу у ко­јој бе­ше хра­не за не­ко­ли­ко да­на и тор­бу од бе­лог тка­ног плат­на у ко­јој бе­ше ру­бље. Бри­жљи­во је би­ра­ла пре­о­бу­ку, ону убе­ље­ну, да се не по­сти­ди пред бра­ћом, та­мо с дру­ге стра­не ре­ке. А ако, не дај Бо­же, пад­не у ру­ке ду­шма­ни­ма, да не ви­де убо­гу ра­ју, већ до­ма­ћи­на из углед­ног до­ма. На пра­гу Ма­ти­ја се окре­ну. Бе­ше му се за­грц­ну­ла у гр­лу не­ка умил­на реч, ло­ме­ћи се да ли да се њо­ме опро­сти од сво­је же­не, па опет је  сти­сну у пр­си­ма из ко­јих је по­те­кла. Ње­зин ши­ром отво­ре­ни по­глед га при­ко­ва  за праг. Јед­ним хи­тром ко­ра­ком при­ма­че се ње­го­вој ста­си­тој фи­гу­ри, обо­ри по­глед на му­же­вље­ве но­ве опан­ке и са­мо ти­хо про­збо­ри: – Бре­ме­ни­та сам. Не­ка ти то бу­де бла­го­слов с ко­јим ћеш по­ћи и ко­ји ће те вра­ти­ти до­ма. С Бо­гом по­ђи и чи­ста обра­за се вра­ти.