На темељу вере и непокора

Пише: Милева Лела Алексић

У Пљевљима столоваше времешни ага, окружен својим сеизима , који му се додвораваху, ишчекујући за себе какву милост или по који дукат откинут од уста потлачене раје. До његовог уха уходе су доно-силе абере из најудаљенијег вилајета. Утркивали су се у удворишту ко ће му донети какав радостан абер, а ко ће потказати какву напаћену душу за непокорност. Онај у кога је и милост и корбач није много марио за истину. Често је све узимао здраво за готово. Колико се корбача урезало у крхка плећа потлачене раје из обести, из надмоћи, зна намучена народна душа. Опружен на меканом миндерлуку , по-ваздан је испредао колутове дима из дугачког чибука . На сточићу од кованог бакра увек је било миришљавог локума из Стамбола и филџана са кафом. Загледан у тефтере у којима су уписани нарези, дугови, важни датуми, имена потказаних, сумњивих рајетина, изне-нади га посета једног од сеиза који оборене главе ишчекиваше да га господар примети.
– Што је инсане? Шта те доводи мени? – проговори немарно, држе-ћи у руци напола загрижен локум.
– Честити аго, стиже јутос абер да Матија Деспотовић жени нај-старијег сина. Ханумица је од богатог трговца стоком. Ко велим, часни аго, твоје је право да знаш…
– Хаирли, хаирли … И мени на мерак. – рече турски великодо-стојник и потеже за кесом поред миндерлука. Један дукат баци пред ноге понизног слуге.
– Добар си ми абер донио. Но, зовни ми хећима и нареди да ми се на сабах угрије хамам . Стара Ајша да спреми мирисна уља и сапун из Стамбола. Ћурчија да ми прибави нови турбан, чакшире и све остало. Ајд сад, сиктер, сиктер!
Сеиз се удаљи погнуте главе. Од како служаше свога господара, није лакше зарадио дукат. Загледан кроз прозор, ага посматраше полумесец на разгорелом небу што се као оштар срп наткрилио над пљеваљском вароши. Окружен мноштвом звезда, деловао је као какав млади господар око којега плешу распусне плесачице. Сутра је у брдима свадба. У сећању премотаваше слике из свога безбрижног живота. Ништа му се није отело од мерака, ни једна жеља није умакла његовој души. Сети се учења свог мудрог оца да је у животу под-једнако узбрдица и низбрдица, да се никад не треба превише гордити над сопственом снагом и моћи. Младост је провео као пустахија, необуздан у свакој жељи. Пуном снагом је удисао живот, као да је само њему Алах одредио све лепоте севдаха и свакаквог мерака. Размишљаше која би изненадна радост испунила касну зрелост њего-вог живота, што се као какава тмина спушташе на његово гордо чело.
Помало се уморио од удворица, којекаквих харемских жена, ла-скаваца и сеиза. Харачлије су редовно и ревносно доносиле харач и у родним и у неродним годинама. Тако му је по праву јачег припа-дало. А раја? Што је више стиска, све више ћути. Чудио се тој ти-шини. Није јој могао пронићи у нит. Помало је зазирао од окаме-њеног пркоса, што се као грумен сасушене земље мрвио у потлаченој души. Свакава му права припадаху присвојена мачем. И оно што му беше најмилије, а не знајући зашто. Можда је баш ту, највише, рa-њавао рајетинску душу, показујући сву своју охолу надмоћ. Право на прву брачну ноћ… Више се и не сећаше колико је оставио незаце-љених рана на девичанским душама. Равнодушно повуче дим из сре-бром окованог чибука.
На сабах, спусти се до хамама у коме га чекаше хећим са специјал-ним напицима који бодре посусталу жудњу и враћају снагу у утих-нуле дамаре. Стара Циганка беше приправна да вештим прстима из-масира његово крупно, незграпно тело, изобличено од свакавих гур-манлука и излежавања. Миришљави сапуни и скупоцене водице од ружиних латица испунише простор у коме се пара лепила за чело ста-ре Ајше, масерке и видарице, која је од младих година служила агу. Док ишчекиваше свога господара, снени Ајшин поглед је понирао у дане њене младости, ретких радовања и једне запретене тајне.
Ајша је била млада у агиним младим годинама. Радовала се сусре-тању њених руку и агиног мишићавог тела, некад у њиховој младо-сти. Док је на своје дланове наносила мирисна уља, посматрала је његово полуосмехнуто лице и затворене очи. Чинило јој се да спава или да размишља о нечему чудесном, заносном. Својим рукама је нежно прелазила преко његових плећа, осећајући како живот у пуној снази тутњи његовим дамарима. Осећала се чудно у тим тренуцима. Врховима својих прстију прелазила је преко агине тамнопуте коже, па би изненада као разљућен ветар кидисала на снажне мишиће њего-вог тела. Можда су ти ненадани заокрети, чинили суптилност агиног мерака. Чаробница Ајша… Једном је дошла у хамам распуштане, буј-не косе. Док је пребирала по пршљеновима господареве кичме, њена коса се расипала по његовим плећима. Осећала се помало надмоћно. Слутила је својим номадским инстиктом да је јабучицама својих пр-стију везана са агиним нервима, да је његово тело памти и ишчекује. А други пут… Заборавила је да је само једна од слушкиња, занесено је тражила скривени жар у агином бићу који ће пробудити сву његову жудњу. Један посебан тренутак се осмехивао у Ајшином сећању. Онај нагли покрет агине руке, којим је хаљетка за трен склизнула са њеног витког тела. Шта је после било, није се усуђивала ни себи да призна. Иначе, не би се толике године наносила главе на раменима. Никада јој није било јасно зашто је баш њу одабрао за тај његов ритуални мерак. Памти га као снажног, тамнопутог мушкарца, маркантних цр-та лица, усправног држања и лаког корака. Пред њом, у овом тренут-ку, беше руина од некадашњег силника о чију су се пажњу отимале харемске жене. Чак ни остарелој Ајши није било привлачно агинино времешно, гојазно тело које је, као какво тесто, гњечила својим умор-ним рукама. Знала је да га спрема за још један ритуални, помало дивљачки хир.
Не беше времешни ага сигуран да ли ће још једном посегнути за чашћу младе невесте. Није Матија обична раја. Можда ће, ипак, поћи као угледни гост, а можда… Одлучиће горе у брдима. Одлучи се да поведе само три млада низама и једног сеиза.
На добро истимареног коња уседоше слуге свечано одевеног агу. Испред њега крену сеиз и један стасити аскер . Два-три корака иза његовог танконогог анадолског ата кренуше на својим коњима још двојица аскера. Иза пенџера испратише их тајновити женски погледи. Нека се слутња спусти на раскошне одаје.
Коњска копита одјекнуше на широкој џади . Њихов рески одјек се утапао у дубини букове шуме. Само крик какве птице допирао је до коњаника на гиздавим анадолским коњима. Једна погурена силуета застаде крај пута са нарамком грања на леђима. Немир и стрепња прострујаше крхким телом. Беше касно да се врати у сигурност храстове шуме. Ако баци грање и почне бежати, пресудиће му метак низама на челу колоне. Обореног погледа ишчекиваше да прође ага са пратњом.
Подеране сукнене панталоне проглодане на коленима. На ногама стари опанци од опуте из којих извириваху изранављена стопала. Кошуља од безаног платна извешчала од безбројних прања на белилу. Руке као да су се издужиле поред крхког тела, од тегобног живота, кулука, намета, надничења… Ово мало грања ће разгорети ватру на огњишту убоге куће од чатме, покривене сламом. Сваке године се додавала по која руковет сламе и папрати на кров који је прокишњавао. Суве гранчице ће распламсати ватру и наду да се ко-нчић на коме се држи убоги живот сиромашне породице неће преки-нути до нове жетве. Мршава, босонога дечица ће се зарадостити ко-маду топле проје из црепуље и по којем гутљају топлог козјег млека.
У ишчекивању да прође онај што у својој милости држи његов живот, сиротињски дом и његова погурена плећа, мољаше Бога да издржи тренутак ненаданог сусрета. То мало грања што гребе пови-јени врат беше сакупљено у туђој шуми, остало од сече јапије, сасу-шено, скоро иструлило. Јахачи на гиздавим коњима застадоше поред погуреног човека.
– Од којих си, рајетину? Јеси ли покоран аги и одан царевини? – упита обесни аскер на челу колоне, изражавајаћи на свој надмени начин лојалност своме господару.
– Сиктер, верни аскеру! Не почињи кавгу. Раја је и Алаху тешка. Мени покорна, јашта. На свадбу смо кренули, не по харач. Безбели, безбели … Данас ми је хаирли дан, влаше. Ево да ме какав баксуз не прати – рече ага и баци пред скрушеног човека један дукат.
– Враћам ти део харача, рајетину. Од оне неродне године узех ти од уста. Данас ми је мерак да узимам и да дарујем. Ето, моли се твоме Богу за свог господара – рече са висине окићеног седла и продужи пут села у горама.
На врху планине ужурбаност, хитрост и жамор. Свадба је код уг-ледног домаћина, чувеног, на добром гласу. У великом земљаном лонцу кува се млада јагњетина у млеку. Зна се да ага воли тако спрем-љено јело. У бакрачима мирише кувана ракија, а у великој фуруни се пеку румени сомуни. На великом ражњу, од ране зоре, поистилаву се пече утовљено теле. Столове поређане у воћњаку жене застиру ручно тканим столњацима. Сто у челу софре је за господара што језди из правца Пљеваља. Украшен је везеним столњаком са богато плетеном чипком.
Стари сват све пажљиво надгледа да нешто не наруши углед куће и домаћина.
Колона на гиздавим атима назираше се у долини. Један од Мати-јиних синова журно приђе оцу.
– Долазе нам, оче, гости из Пљеваља. Шта нам заповиједаш? Што нам је чинити? – упита брижно.
– Они су моја брига. Знамо се ага и ја, подобро се знамо. Све ове године сам се провлачио ко видра да му на сенку не станем. Не воли он што је девет пушака у мојему дому. Не, никако. Али, долази нам у миру, као гост на свадбу. Дочекаћемо га како доликује. Мушкарци да га служе. Једним оком увек на опрезу. Стари је он лисац и препре-дењак. Но, и његову охолост сламају године. Али, јопет… Сила Бога не моли, Бог силу не воли. Ја ћу изићи пред њега, ти се постарај да приватиш и нараниш коње. И, како смо се синоћ договорили, ако… Ако… Но, надам се да неће…
Док се ага са пратњом приближаваше, Матија им пође на сретање. Дрвена капија од дебелих храстових дасака беше окићена цвећем и везеним пешкирима. Потмула слутња жацну домаћиново срце, но сачува смиреност и достојанство. Нигде, као на том грумену земље, није се осећао снажнијим и слободнијим. Ту је последња међа иза које је његов корен, стабло, изданци и још неолистали младари. Сеиз и аскер се склонише у страну да пропусте свога господара. Један од аскера прихвати узде гиздавог ата на коме се надмоћно истицаше крупна агина фигура. Матија приђе и додаде руку угледном госту. У знак добродошлице пољуби аги скут и руку, прозборивши већ спремљене речи добродошлице.
– Хаирли, хаирли нека је, домаћине. Машалах , дочека да жениш првог сина. Аферим ти , аферим. Ми никад не имадосмо ни ружна абера, ни мрка погледа. Нека буде и у будућем земану тако, а и синови наши да живе како нам вјера заповиједа – помало загонетно рече приспели гост.
Зурле и ћемани утихнуше. Послуга се ужурба да послужи при-дошле госте. Матија све време надгледа софру да све буде како при-личи угледу његове куће. Попустише стеге на уздама опреза. Опет се у души времешног аге заинатила стара навика. Гребе у дубини бића, врпољи се у дамарима. У сећањима се нижу слике уплашених невести које узимаше махнито као кад се наискап испија чаша шербета. Ни њихов пригушени крик, ни сломљена чедност не беху препрека за његове сумануте пориве. Остављао је њихова згрчена тела као по-лумртве срне на пропланку, без самилости, без осећања греха. И до његовог уха стизали су абери о тешкој судбини појединих невести. Примао их је са злурадом охолошћу као своју победу – ту где највише цвили и боли душа. Многи мужеви нису прилазили својим женама док се намири време сазнања – да ли су те злехуде ноћи остале бре-мените. А ако јесу? Својим рукама су давиле децу да не носе у својим жилама крв својих очева крвника.
Демонска ватра се разгоре у агиној осакаћеној души. Како би се радовао Матијином поразу, баш овом – да посеје семе своје сума-нутости у телу млађане невесте. Па, ипак, са Матијом не имаде грких речи, нити нерешених рачуна. Али шта му може овај горштак? И његов живот је у шаци господаревој. И живот његових синова. Мора му показати да је све у његовој моћи, све што пожели, то му и при-пада. На моменте се колеба, па опет упада у кошмар суманутих по-рива. Ма, има он да покаже и овом горостасном горштаку ко му је господар. А, зашто би навлачио гнев и срџбу на себе? Ма, кога се он плаши? Његови су преци мачем и камџијом писали правила потла-ченој раји. Али, није Матија од те понизне раје, знају се они од давних земана. Одмеравали им се погледи безброј пута. У душевном рас-тројству, час је превладавао разум, час суманута жеља за још једним тренутком надмоћи и ко зна чега још.
Последњи пламсаји сунца расипаху златну светлост по проплан-цима. Рани сутон се лагано спушташе на софру и на сватовске душе. У срца се уселила стрепња и неизвесност која је тежа и од најтежег камена. Да ли ће се усудити да посегне за суманутим правом јачег, силнијег? Матију је кроз процепе искушења и свакакве тегобности, водила Божја рука. Све до овог тренутка, кад се мрви сав досадашњи живот као грумен земље у његовим чворноватим прстима. Слутио је агину подлу намеру да га понизи ту, где је танан, осетљив, а у исти мах снажан, непокоран. Одмеравали су им се пркоси и одлучност, немушто, без речи. Само су се погледи укрштали као копља спремна на судбоносну битку. На моменте, ага је у своја прозукла плућа, снажно повлачио дим из украшеног чибука. У измаглици његово ли-це је попримало израз сумануте духовне борбе. Порив који се злурадо церекао у његовим мислима, чинио га је неразумним и раздраж-љивим.
Матија обухвати погледом своју окућницу. Свака му је мрва земље знана. Ту су проходали и стасали његови синови. Овде је жилиште и ватриште његовог живота. Шта ће он постати ако неман крене на његов образ? Где ће наћи смирај његова душа ако не одбрани чедност једног новог трајања? Нигде. Како ће погледати Батрићу у очи? Док се мисли хватаху у коштац пред стрепњом и ишчекивањем, ухвати агин злуради поглед. Схватио је. Тај поглед је говорио да се спрема судбоносни окршај из ког ће потећи крв у његовој авлији. А, можда ће, ипак, превладати разум над суманутом одлуком времешног аге. Више не може узмицати.
Погледом издаде заповест. Његови синови се повукоше у кућу. Матија брзо смишљаше последње разумне речи којима ће одвратити агу од његове чудовишне накане. Пркос запламса у његовом срцу. Осећао је да је дошао судбоносни тренутак, у коме по сваку цену мора бити бранич своје чељади. Све што је скућила предачка душа, све што је надоградила његова снага, постаће згариште. И она њива, коју птице злослутнице позобаше пре жетве и ови замеци у јабучњаку неће дочекати сочно, мирисно зрење. У мислима се размотаваху ус-помене, као труба тек сатканог беза које праља размотава на белилу. Овде је темељ његовог трајања и жилиште његових отаца и праотаца. Свака стопа земље је памтилица тежачког кућења, рађања новог живота, испраћаја на вечни смирај. У Матијиним мислима се ројише сећања, завештања, родне и оскудне године, борба са ћудима раз-љућене природе и сушних неродних година. Вешто се провлачио кроз колотечину живота, прескакао одроне и бусије, опстајао до дана да-нашњег. Схватао је да ће све године исписане на тапији његове окућнице, прогутати пламен. Ево, овог трена, овог судбинског, зло-кобног дана. Из размишљања га прену агин заповедни глас.
– Доведи невјесту да ме двори, Матија. Ајд да видим ханумицу што ће ти красити кућу. Шта ме ти двориш ко ови моји сеизи? Одмори се мало, ниси ни ти више у јеку снаге, безбели. Јашта! Дедер, доведи је!
– Не мећи међу нас злу крв, честити аго. Ето, ми смо исписници. Све ове године живјесмо у миру. Превалисмо преко рамена товар свог живота. Ајде да синовима оставимо мир и чист образ. Не ударај ми на темељ, честити аго – покушаваше да одврати агу од сумануте упорности.
– Не иштем ти што ми не припада. Од давних земана је било тако. А шта ти мислиш, Матија, колико је наше крви у вама? А? Казивао ми је мој бабо да су много пута ваши стари „шетали опанке око ва-јата“, док је он… Ето, види тебе! Тако стасит и наочит! Нешто од нашег господства залутало је у твоју крв, море бити – злурадо под-бадаше Матијино достојанство.
У Матијиним жилама задрхта сваки ген његових горштачких отаца и праотаца. Но, остаде присебан, наизглед смирен. Од свих невоља, што их изнесе на својим широким плећима, дође тренутак за најтеже искушење.
Кроз колутове дима, Матија назираше демонску одлучност на агином лицу. Прибра се, наизглед помирен са одлуком силнијег, оног што у својој руци држи и камџију и милост. Свестан да је стегнут у процеп из кога само џебаном може бранити част своје чељади, запути се према вајату. Млада невеста паде пред његове ноге.
– Убиј ме, оче мој. Не дај ме. Не могу, не могу, нећу… Не дај ме крвнику, не дај ме! – мољаше кроз сузе.
– Прибери се, снаго моја, кћери моја. Веруј своме оцу. А сад, изађи са мном уздигнута чела. Дај времена својим ђеверима, своме Батри-ћу… И своме родитељу. Ајдемо, снаго моја!
Иза Матије, лаганим кораком иђаше његова прва снаха. Њена висока, вижљаста фигура се приближаваше челу украшене софре. Времешни ага је посматраше као орао који вреба јагње у стаду на пропланку. Њено срце је тукло као срце преплашене срне. Матија јој још једном дошапну: – Не бој се, снаго дома мојега.
Кроз прозрачни вео се назираше њено младалачко лице. Румен се разли образима, док приклони главу пред агином распојасаном те-лесином. У његовом оку бљесну пламен нездраве ватре. Пружи руке и подиже вео са невестиног лица. Матија стаде испред своје снахе.
– Немој, честити аго. Ми поштујемо све ваше законе и ваше ха-нуме и… Не ударај на образ нашим снахама и кћерима. Немој злу крв међу нас метати.
– Сиктер, Матија! Овог ме мерака нећеш лишити. То је моје право, од давнина. Зар ти ми мислиш да сам ја потего из Пљеваља због печена брава? Да не правимо кавгу и белаја, спреми ми постељу у вајату. Ти, сиктер! Ханумица нека ме још мало двори.
– Додуше, то је твоје силом отето право. Но, ми смо само раја, понизна покорна. Нека буде по твојој вољи, а на нашу несрећу, аго.
– Куш, бре! И да знаш, ако се што моје закопити од ноћас и то ћу ти узети. У мојим дворима нека узрасте. Ех, то би био најсилнији ратник у бојевима, мегданима и одбрани наше свјетле вјере. Би, Алаха ми. Шта ће ти? Је ли моје? Моје је. Је ли тако? Е, биће тако, уздам се…
Ноћ је својом тамном копреном прекрила душе узнемирених го-стију. Болност испуни срца уместо радости. Матија се журно упути у кућу. Његови синови већ беху напунили кубуре. Немим погледом отац издаде заповест. Затим се, кобајаги, упути према вајату у ком беше спремљена брачна постеља. Остави широм отворена врата и упути се према аги. Гости журно напустише авлију. У душама по-несоше болност уместо радости.
– Нека буде воља твоја, аго. Ми је нећемо задржати у нашој кући. Поведи је са собом, ако јој је таква судбина. Допуни свој харем још једном робињом. Ето… – говораше као да је помирен са тешком судбином своје породице.
Аскери кренуше за својим господаром, но он их осорно врати за софру.
– Куш, бре! Сиктер, сиктер! – ага врати своје сеизе, док покупи своје тромо тело, упутивши се према новом вајату, који још мири-саше на свеже борове облице. Низ лице младе невесте сливаху се крупне сузе. На моменат размишљаше како да пресуди себи, али јој у мислима одјекиваше одлучни глас њеног свекра: „Не бој се, кћери моја, не бој се!“
Испред вајата ага пропусти испред себе младу невесту. Окрену се да још једном види Матијино поражено лице. Његови синови већ одредише мете. Кроз одшкринуте прозоре, нанишанише нехајне ас-кере за препуном софром. На агином лицу се разли злуради осмех, развучен у ружну гримасу. Матија, обореног погледа, стајаше на до-мак његове незграпне фигуре. Бура непокора се распламса у души. Хитрим покретом посеже за кубуром скривеном у недрима. Оком соколовим ухвати агин пренеражени поглед. Лице које до пре неко-лико тренутака одаваше ликовање, скамени се испред цеви која пре-суди по правди. Пре него аскери схватише шта се збива, запуцаше из својих кубура Матијини синови. Образ породичног имена остаде све-тао. Из вајата истрчаше лахорасти кораци уплашене невесте.
– Каурине… Мезар те чека – кркљајући изусти ага. Последње што његов поглед упамти беше Матијино смирено лице. На њему не беше ни мржње, ни освете. Само смиреност праведника и чувара части породице.
– Ђецо моја, било је што је морало бити. Но, сад што брже можете, скупите што вам је најмилије понијети. Ноћ је наш највернији јатак. Батрићу, дај ми тапије и кесу са дукатима. Нека стоји записано да сте овде изникли. Некад ће се неко ваш поносити овим груменом хра-брости. Некад, неко ваш… Сву џебану понесите. Сада нам је она вреднија од ових, муком стечених, дуката. Пала је ноћ и роса се сп-устила на ливаде и прашњаве путеве. То није добро за нас. Остаће наши трагови душманима који ће кренути ускоро у потеру за нама.
Заогрнути ноћном тмином, запутише се са свога прочеља чељад Матије Деспотовића. На узвишењу, Матија застаде. Још једном, ши-ром отворених очију, обухвати своје имање, прекрсти се и крену напред. На челу мале колоне бејаху најснажнији синови, а на зачељу Матија. Беше то његова одлука. Ако их сустигне потера, он ће се борити до последњег зрна барута, штитећи своју чељад својим жи-вотом да што даље одмакну, докопају се какве бусије или густе шуме. У почетку бежаније стопала су летела као муње, проходећи познатом стазом коју месец осветљаваше својим ужареним фењером. Задив-љујућа беше Матијина снага. Соколио је своје синове, чврсто верујући да ће их сачувати свемогућа Божја рука. Из средине колоне издвоји се млађана невеста. Сачека да је сустигне њен заштитник.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: