• Поглед

На темељу вере и непокора

2 дана ‎ ИН4С

Надежда Петровић

Пише: Одломак из историјског романа ,,На темељу вере и непокора’ Милеве Леле Алексић

Ноћ згу­сну­та као гу­сти дим из оџа­ка. При­ти­сла сво­јом са­бла­сном тми­ном гар­ни­зон срп­ских пи­то­ма­ца у Ско­пљу. У спа­ва­о­ни­ца­ма све­тле очи бу­ду­ћих офи­ци­ра  ̶ диплома­та, про­фе­со­ра, књи­жев­ни­ка, умет­ни­ка, ар­хи­тек­ти… Буд­ни су. Не­што ћу­ћо­ре уз при­гу­ше­ну све­тлост све­ће. И до њих се до­шу­ња­ла вест о по­вла­че­њу срп­ске вој­ске на Руд­ник. У углу се чу­је шу­шка­ње ка­ра­та и звец­ка­ње нов­ца. Крај све­ће пе­снич­ко пе­ро ис­пи­су­је сти­хо­ве за пам­ти­век. Сви су исти у ду­гач­ким га­ћа­ма и ко­шу­ља­ма за спа­ва­ње. Шу­шка­ју сла­ма­ри­це у бе­са­ни­ци. Иш­че­ки­ва­ње ко­је кр­ши пра­ви­ла о по­ве­чер­ју. Ко­ман­дант гар­ни­зо­на ду­го се­ди за­гле­дан у де­пе­шу Вр­хов­не ко­ман­де. Ни­је јој се на­дао. Не још… Ови ње­го­ви го­лу­ждрав­ци има­ју још мно­го то­га да на­у­че о рат­ној ве­шти­ни. Спу­стио гла­ву на ко­шча­те ша­ке. Од­ла­же тре­ну­так да се обра­ти сво­јим пи­том­ци­ма. Не, не­ће им но­ћас ни­шта ре­ћи. Не­ка бар још јед­ну ноћ пре­спа­ва­ју у су­вом и да­ле­ко од фрон­та. Пре­мо­та­ва у се­ћа­њу сва­ки лик, сва­ки ма­не­вар и зго­де и не­зго­де на те­ре­ну. Има­ју још по­до­ста да на­у­че, али Отаџ­би­на бол­ним кри­ком до­зи­ва сво­је си­но­ве. По­гле­да на сат, за­шкри­па сто­ли­ца по угла­ча­ном по­ду. Пот­пу­ков­ник Гли­шић за­те­же опа­сач на ши­ње­лу. Жу­стрим по­кре­том ру­ке про­ђе кроз про­се­ду ко­су. За­ста­де да про­гу­та уз­дах, пре не­го за­ко­ра­чи у спа­ва­о­ни­цу сво­јих пи­то­ма­ца. Она­ко раз­га­ће­ни и рас­по­са­ја­са­ни ли­чи­ли су ви­ше на ка­кве па­о­ре на мо­би, не­го­ли на бу­ду­ће елит­не офи­ци­ре. На­ста­де скри­ва­ње ка­ра­та ис­под сла­ма­ри­ца. Не­ко­ли­ко нов­чи­ћа се рас­тр­ча по по­ду. Умук­ну ша­пу­та­ње и смех.

– Шта сте се ус­ко­ме­ша­ли, со­ко­ло­ви мо­ји? До­шао сам да по­де­ли­мо по ко­ју тај­ну и по ко­ји ци­гар. Има ли ко­ји од вас оног злат­ног, ре­за­ног при­леп­ског ду­ха­на? Ни­је ваљ­да да сте сви смер­ни ко ђе­вој­чи­це. Мо­ре, мо­ре, ми­ру­шу вам пр­сти на ду­ван. Ај­де ти Зла­ти­бо­рац. Дај пр­сто­хва­тог оног љу­тог ер­це­го­вач­ког. Да се трам­пи­мо. Ја ћу те­би ову ци­га­ре­ту. Ни­је тај сви­лен­ка­сти дим за мо­ја рат­нич­ка плу­ћа. Бо­љи је тај ду­ван из кр­ша. Је ли та­ко? Да­ви­до­ви­ћи, по­здра­вља вас отац! Ну­ши­ћу, де­дер из­де­кла­муј нам ту пје­сми­цу што си сти­хо­вао. Ко ни­је по­слао пи­сма, не­ка пре­да ме­ни. Ста­ра­ћу се да их от­пре­мим, ако… ако…

На трен на­ста­де та­јац. Би­стре очи се ис­пу­ни­ше пла­ме­ном ва­тром. За­што је ве­че­рас ова­ко ро­ди­тељ­ски бри­жан њи­хов ко­ман­дант? Као да ни­је онај исти чо­век што им „ду­шу на па­мук ва­ди“ на обу­ци, онај што зах­те­ва стро­гу ди­сци­пли­ну. Са­че­ка­ше да им по­же­ли ла­ку ноћ, а он­да на­ста­де ко­ме­ша­ње.

– Имаш ли ко­мад па­пи­ра и ко­вер­ту?

– Ко има ви­шак ма­сти­ла и пе­ро?

– Дај­те, за­па­ли­те лам­пе да на­пи­ше­мо пи­сма.

– Бра­ћо, осе­ћам да ће­мо су­тра кре­ну­ти на фронт. Ко­нач­но, да и од нас не­ке вај­де бу­де.

– Ај­де да за­вр­ши­мо ту пар­ти­ју по­ке­ри­це.

– Оће ли не­ко да ча­сти плу­ћа овом ко­ман­дан­то­вом ци­га­ром?

Жа­мор се чу­је из свих спа­ва­о­ни­ца. Ве­че­рас не­ма спа­ва­ња. Но­ћас се из де­ча­ка ста­са­ва у зре­лог чо­ве­ка. Из вој­нич­ких сан­ду­ка пра­зни се оде­ћа, књи­ге, по­ро­дич­не сли­ке, днев­ни­ци. Шта по­не­ти из Ско­пља на се­вер   ̶  го­ре не­где? Су­тра ће са­зна­ти где кре­ћу. Мла­ди Ну­шић пре­са­ви пи­смо и без ко­вер­те га уба­ци у уну­тра­шњи џеп од ши­ње­ла. Пи­смо оцу. Да­ви­до­ви­ћи по­гле­да­ше сво­је го­спод­ске ци­пе­ле, углан­ца­не као да ће у њи­ма сва­ког тре­нут­ка кро­чи­ти у двор­ску са­лу за плес. Бр­зим по­гле­дом се до­го­во­ри­ше.

– Зла­ти­бо­рац, до­ђи. Ми зна­мо да си ма­штао о ова­квим ци­пе­ла­ма, а ми о тво­јим опан­ци­ма. Хо­ћеш ли да се ме­ња­мо? Са­чу­вај их, да имаш, кад у Па­риз на сту­ди­је кре­неш.

– Пи­ро­ћа­нац, ево ти по ко­ји цван­цик и мар­јаш што ти узех на по­ке­ри­ци. Е, знам ја да сте ви твр­ди на па­ру.

– Вра­ња­нац, ај­де, ча­сти ти, про­дај ми тво­ју тру­бу. Ево, да­јем ду­кат што ми ђед на ро­ђе­њу спу­сти у ко­лев­ку. Зна­ћеш за­што ми је по­треб­на.

– Тре­ба ли ко­ме са­пу­на за бри­ја­ње, стип­са и но­ва чет­ка? Имам ви­шка.

– Ужи­ча­нин, узми ове књи­ге из фран­цу­ског. Ја сам са­вла­дао је­зик, а ти ма­шташ да по­ђеш на Сор­бо­ну на сту­ди­је, кад се рат за­вр­ши.

– Узми бра­те за уздар­је ову ико­ни­цу Све­тог Ђор­ђа. Да­де ми ма­ти кад сам од ку­ће по­шао.

– Ко­ју ће­мо су­тра да за­пе­ва­мо, кад по­ђе­мо? Ај­де да се до­го­во­ри­мо, па да гру­не­мо из свег гр­ла ко је­дан.

– Ма још се не зна. Мо­жда ће­мо не­где у не­до­ђи­ју на ег­зи­цир. Шта сте се ужур­ба­ли?

– Еј, љу­ди, има ­ли ко да ми по­зај­ми ма­ло па­ра? Остах ду­жан ста­ром Дим­че­ту за ба­кла­ву и бо­зу. Вра­ти­ћу дуг у сло­бод­ној Отаџ­би­ни.

– Код ко­га ли бих мо­гао оста­ви­ти пи­смо за цр­но­ко­су Би­ља­ну, ма­ту­рант­ки­њу ре­ал­ке?

Ни­жу се пи­та­ња, де­ле се успо­ме­не. Ту ноћ је рет­ко ко оком тре­нуо. Ују­тру по­стро­је­не све бри­га­де. На ка­де­ти­ма све под ко­нац. На ли­цу им од­луч­ност и по­нос. Пре­ко но­ћи су ста­са­ли у љу­де. Ра­но са­зре­ло кла­сје на гол­го­ти срп­ске исто­ри­је. Тр­же их глас њи­хо­вог ко­ман­ди­ра. Сви, као је­дан, иш­че­ку­ју ко­ман­ду. Ис­пред по­стро­је­ног ба­та­љо­на од­је­ку­ју ко­ра­ци ко­ман­дан­та Гли­ши­ћа.

– По­ма­же Бог, ју­на­ци!

– Бог ти по­мо­гао!   ̶ од­јек­ну из сто­ти­не гр­ла.

– Вр­хов­на ко­ман­да на­ре­ђу­је да  кре­не­мо у рат. Од­мах. По­треб­ни сте сво­јој Отаџ­би­ни. Ви сте нај­бо­ље и нај­све­ти­је што ова зе­мља има. Ста­ње на фрон­ту је кри­тич­но. По­сле те­шких би­та­ка вој­ска је умор­на, по­су­ста­је. До­дај­те јој кри­ла, со­ко­ло­ви мо­ји! Пр­ва ар­ми­ја се по­ву­кла на ре­зер­вне по­ло­жа­је да се осна­жи, окре­пи и од­мо­ри. Од ис­хо­да бит­ке на Ко­лу­ба­ри за­ви­си хо­ће ли би­ти на­ше Отаџ­би­не. Ви кре­ће­те под ко­ман­ду ђе­не­ра­ла Ми­ши­ћа, мог рат­ног дру­га из Бал­кан­ских ра­то­ва. Знам да је осим хра­бро­сти, му­дар и про­ми­шљен, да бри­не о сво­јој вој­сци као до­бри отац. Со­ко­ло­ви, на­пред у по­бе­де и у сла­ву!

– Ура­а­а­аа, ура­а­аа, ура­а­аа   ̶ раз­ле­же се по­клич мла­дих ка­де­та.

Од то­га ча­са по­ста­ше ре­гру­ти. Од су­тра   ̶  би­ће рат­ни­ци. Од ка­сар­не до же­ле­знич­ке ста­ни­це, с обе стра­не пу­та, мно­штво на­ро­да. Же­не кри­ју су­зе. Де­вој­ке ба­ца­ју цве­ће пред но­ге мла­дих вој­ни­ка. Из сто­ти­не гр­ла про­ло­ми се пе­сма:  ̶  „Ој Ср­би­јо, ми­ла ма­ти, увек ћу те та­ко зва­ти. Ми­ла зе­мљо, ми­ли до­ме, на ср­цу је слат­ко тво­ме“.

Дуг пи­сак ло­ко­мо­ти­ве. На про­зо­ри­ма ва­го­на ис­пру­же­не ру­ке. Опро­штај од без­бри­жног жи­во­та, сим­па­ти­ја, по­сла­сти­чар­ни­ца и бу­рег­џи­ни­ца. У вој­нич­ким тор­ба­ма још по ко­ја гу­ра­би­ја и со­мун. Сле­до­ва­ње та­и­на се чу­ва за фронт. Воз цви­ле­ћи од­но­си на се­вер не­до­зре­лу мла­дост. А они, раз­и­гра­ни као да су по­шли на те­фе­рич, а не у рат. До Ско­пља до­пи­ру по­след­њи акор­ди пе­сме: ̶ „Ој, Ср­би­јо, ми­ла ма­ти­“.

На Руд­ни­ку при­пре­ме за кон­тра­на­пад. Ме­ђу вој­ском жи­вост. Пре­са­хле су и ки­ше. Све­же је­се­ње ју­тро. Са ка­за­на се пу­ши вој­нич­ки па­суљ. У дру­гом ка­за­ну ми­ри­ше ку­ва­на ра­ки­ја. На Руд­ник се сли­ло све што во­ли сво­ју ра­ње­ну мај­чи­цу Ср­би­ју. Же­не до­но­се хлеб, ја­бу­ке, сла­ни­ну. Стра­ци ра­ки­ју, ду­ван и сти­сак ру­ке. По­лет­ни, рас­пе­ва­ни, пу­ни ро­до­љу­би­вог пла­ме­на при­сти­жу ка­де­ти из Ско­пља. Ср­ца срп­ских бо­ра­ца над­ра­ста­ју Руд­ник. Све што у овом суд­бо­но­сном тре­ну мо­же да слу­жи Отаџ­би­ни, ста­ло је под бар­јак стра­да­ња и сла­ве.

– Зар и ова ђе­ца да ги­ну, Рај­ко? На ка­квом ће­мо ста­блу оп­ста­ти? Шта ће нам сло­бо­да без ђе­це? – ви­ше за се­бе раз­ми­шља Влај­ко.

– До­го­ре­ло је, мој рат­ни дру­же. Ако је ово по­след­ње што мо­же да но­си пу­шку, мо­ра­мо и мр­тви вас­кр­сну­ти да ду­шма­ни­на са­тре­мо. А ви­ди их ка­кви су по­лет­ни, чак ра­до­сни. О, зе­мљо све­та, хо­ћеш ли умје­ти да во­лиш ову ђе­цу што до­ђо­ше да при­не­су жи­вот на твој ол­тар?  ̶  ви­ше за се­бе про­го­во­ри Рај­ко.

Су­во­бор и Ма­љен, Ко­смај  и пра­вац пре­ма Бе­о­гра­ду, за­по­се­ла срп­ска вој­ска. Ро­во­ви ду­ги као огром­не си­ве зми­ју­ри­не. Ђе­не­рал Жи­во­јин Ми­шић вр­ши по­след­ње при­пре­ме за на­пад. По­сма­тра мла­де ре­гру­те. Ту су и дво­ји­ца си­но­ва пред­сед­ни­ка срп­ске вла­де, си­но­ви др­жав­них чи­нов­ни­ка, књи­жев­ни­ка, срп­ске ин­те­лек­ту­ал­не ели­те. Ту су си­но­ви се­ља­ка, ра­та­ра и бо­ра­ца из Бал­кан­ских осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва. Озбиљ­ни, у јед­ној но­ћи пре­зре­ли. Ти­ска­ју се из­ме­ђу ста­ри­јих рат­ни­ка. Хо­ће у жар бит­ке. Не­ће у по­за­ди­ну. Све то са­гле­да­ва ко­ман­дант Пр­ве ар­ми­је. По­че­так је де­цем­бра, хлад­но је, али би­стро ју­тро. Жа­мор и жи­вост у вој­сци, као да до пре три да­на ни­су би­ли на иви­ци сна­ге. Сле­до­ва­ње та­и­на, по­ма­ло ра­ки­је у вој­нич­ке чу­ту­ри­це, да се на­ђе за не дај Бо­же. Ко­мо­ра и са­ни­тет спрем­ни. Из окол­них се­ла при­сти­жу до­бро­вољ­ци у сук­не­ном гу­њу и опан­ку, са шај­ка­чом на­ту­че­ном на че­ло. Све што мо­же да се ули­је у отаџ­бин­ске ве­не, сли­ло се у од­суд­ну бит­ку за спас Ота­че­ства.

Ми­ћа из Пу­ља­ка се већ пре­ка­лио у бор­би. По­ма­ло се ко­чо­пе­ри, сав ва­жан пред при­до­шлим ка­пла­ри­ма. Јес да је за гла­ву ни­жи од њих, али пре­но­си им сво­је рат­нич­ко ис­ку­ство са Це­ра и Ма­чо­вог Ка­ме­на. Час при­тр­чи да по­мог­не око уто­ва­ра ка­за­на и про­ви­јан­та[1], час се вра­ћа до мла­дих ре­гру­та.

– Ма­ли, ти не­ћеш у бит­ку. Хо­ћеш ли да ми чу­ваш ове ци­пе­ле? То ми је успо­ме­на од дру­га из Ско­пља.

– Е, ме­ни да са­чу­ваш ове књи­ге. Оћеш ли? Тре­ба­ће ми за сту­ди­је на Сор­бо­ни.

– Шта све тра­жи­те од тог де­те­та, љу­ди? Ево, ме­ни са­мо ово пи­смо да са­чу­ваш. Па га не­ка­ко по­ша­љи до мо­га оца   ̶  за­мо­ли мла­ди Ну­шић.

– Јок ја не­ћу у бит­ку. Ви оће­те. Ви ми­сли­те ако сте ту шко­лу учи­ли, да вам то не­што ва­ља. Слу­шај­те ви ме­не. Ов­дје се пи­та ју­нач­ко ср­це, а не па­мет. И спрет­ност. Да сам ја био та­ко шко­ло­ван, а блен­тав, не би сад ов­де збо­рио с ва­ма. Слу­шај­те ме ва­мо. Не ис­тр­ча­вај­те из ро­ва ко во­ло­ви пред ру­ду. Јес, ко да ви зна­те шта је то. У па­мет се. Зна­те ли ви да сам ја за­ро­био јед­ног не­при­ја­тељ­ског вој­ни­ка? Био сна­жан ко гр­маљ. Не ве­лим вам ово да се хва­лим, не­го да зна­т. Бој не би­је сви­је­тло оруж­је, већ бој би­је ср­це у ју­на­ка. То ме­ни ђед пје­вао уз гу­сле. Ја се уве­рио да је та­ко   ̶  са­ве­ту­је сво­је са­бор­це Ми­ћа.

– Бог­ме, ти ју­на­че по­ло­жи ис­пит из стра­те­ги­је, а ја се да­ни­ма му­чио да на­у­чим лек­ци­ју. Е, у пра­ву си. Ка­ква шко­ла. Ка­ко ре­че  ̶ не ис­тр­ча­ва­ти пред ру­ду? Ода­кле си, ју­на­че?

– Из Пу­ља­ка. Не знаш ти ђе је то. То ти је до ско­ра би­ла тур­ска, сје­нич­ка на­хи­ја. Сад је и код нас гра­ну­ла сло­бо­да. Гру­ну­ла вој­ска из Ср­би­је, да по­мог­не на­ши­ма, да и ми бу­де­мо сло­бод­ни на сво­јој њи­ви и авли­ји. Е, за­то сам ја по­бје­го у до­бро­вољ­це. Тре­ба бра­ту по­мо­ћи у не­во­љи.

– Ми­ћа, по­ло­жи ти још је­дан ис­пит – из ети­ке. Бра­во, рат­ни дру­же   ̶  по­ма­ло ша­љи­во про­збо­ри мла­ди Ну­шић.

– Пре­ки­ну­смо пар­ти­ју по­ке­ри­це. Пам­тиш ли ко де­ли? Да из­рав­на­мо ра­чу­не кад ове по­ће­ра­мо или са­тре­мо? По­нео сам кар­те. Ево их у уну­тра­шњем џе­пу ши­ње­ла  ̶ пи­та сво­га кар­та­шко­га дру­га ка­дет из око­ли­не Кра­гу­јев­ца.

Ми­ћа вр­ти гла­вом. Не вре­ди ове раз­ма­же­не го­спо­ди­чи­ће учи­ти. Шта они зна­ју шта је рат. Ево, још на ко­лоњ­ску во­ду им ли­це ми­ри­ше. На трен на­ста­де ти­ши­на. Ко­ма­ди­ри ужур­ба­но оби­ла­зе по­ло­жа­је. Ђе­не­рал Жи­во­јин Ми­шић по­гле­дом об­у­хва­ти сво­је вој­ни­ке. Спрем­ни су. Вас­кр­сли су. До­нео је до­бру од­лу­ку кад их је по­ву­као на Руд­ник. Мир­на му са­вест. По­зна­је он сво­га вој­ни­ка. Кад за­ћу­ти, ни­шта не ва­ља. Не за­пит­куј га шта му је. Пе­че не­ки ду­бо­ки јад у ду­ши. Кад псу­је, та­да је нај­хра­бри­ји. Кад му се очи сме­ју, ра­дост му игра у ср­цу као мла­до мом­че у ко­лу. Кад на­ту­шти шај­ка­чу на врх но­са, скла­њај му се са очи­ју. Кад сти­сне зу­бе, ко­ман­дуј ју­риш. Та­да је оран мре­ти, да би вас­кр­сао.

Срп­ски вој­ник ду­го тр­пи, али ка­да пук­не мје­ши­на тр­пље­ња, ки­ди­ше у бо­ју на жи­вот и смрт. Та­да се  у ге­ни­ма по­то­ма­ка раз­го­ро­па­де хај­ду­ци, над­ни­ча­ри, ви­те­зо­ви, се­бри, на­по­ли­ча­ри, уста­ни­ци, чив­чи­је, си­ро­ма­си, бун­тов­ни­ци и ми­ро­твор­ци, све што је у срп­ској зе­мљи ис­кли­ја­ло. Ус­клик­ну вел­мо­же, кне­зо­ви, гла­со­но­ше и ца­ре­ви. Ја­ук­ну ма­на­стир­ска зво­на, па­стир­ска фру­ла, ра­тич­ка тру­ба, мај­чи­на ту­жба­ли­ца. За­пла­чу кр­ва­вим су­за­ма ре­ке и из­во­ри. За­не­ме ве­тро­ви пред бој­ним ус­кли­ком. Од­јек­ну не­бе­са хе­ру­вим­ском пе­смом. Об­не­ви­де ду­шман­ске очи од све­тло­сти у очи­ма све­тих му­че­ни­ка. Овај гру­мен зе­мље што се Ср­би­јом зо­ве, оме­ђен је ко­сти­ма срп­ских рат­ни­ка и све­тим мо­шти­ма срп­ских све­ти­те­ља. И опет је пре­о­ста­ло срп­ских ло­ба­ња на ко­ци­ма и ће­ле ку­ла­ма, на стра­ти­шти­ма и ја­ма­ма. Оста­ло је све­до­чан­ство моћ­ни­ци­ма да их жац­не по­сред зе­ни­це, кад на све­ту срп­ску зе­мљу кро­че са кал­па­ком и ма­чем, ба­јо­не­том и то­пом. Не­ве­лик на­род по бро­ју ду­ша, а та­ко го­ро­ста­сан по сна­зи и ви­те­шком ду­ху. Не­да зло­на­мер­ни­ку да му пре­ђе праг. Одва­ја од сво­јих уста за­ло­гај хле­ба за сла­би­јег од се­бе. По­шту­је бес­по­моћ­ног про­тив­ни­ка. Не скр­на­ви ту­ђу ве­ру. Зна то ђе­не­рал Жи­во­јин Ми­шић. Ни­ко то од ње­га не мо­же бо­ље зна­ти.

На­спрам че­лич­не не­при­ја­тељ­ске бри­га­де сто­ји ко­ман­дант Пр­ве ар­ми­је са сво­јом вој­ском. Про­ми­шља о сва­ком де­та­љу суд­бо­но­сне бит­ке. У овим ро­во­ви­ма је све што је мо­гла да из­не­дри на­па­ће­на мај­ка Отаџ­би­на. Вест да су на по­ло­жа­је сти­гле гра­на­те, про­стру­ја кроз вој­ску као охра­бре­ње. Ђе­не­рал из­да­је на­ре­ђе­ње за на­пад. Пр­ва ар­ми­ја кр­чи не­про­ход­ни пут за Не­бе­ску Ср­би­ју. Уз пре­ка­ље­не бор­це  ̶  мла­ди ка­де­ти. За­јед­но су отаџ­бин­ски оче­ви и си­но­ви.

– Ђе ћеш у пр­ве ре­до­ве, сун­це ти ка­ла­ји­са­но! За мном, не пре­дам­ном! Кад оста­виш за­мје­ну, у ко­лијев­ци, он­да ги­ни. Ни­је ти врије­ме! –  ву­че за ши­њел мла­дог рат­ни­ка Љу­бо­мир.

– У по­за­ди­ну, Ми­ћа! Не гу­би гла­ву при­је вре­ме­на! Има­ћеш кад да се до­ка­зу­јеш – за­по­ве­да Рај­ко до­бро­вољ­цу из Пу­ља­ка.

– Ма­ли, чу­вај ми књи­ге­ее!   ̶  уз­вик­ну мла­ди Ну­шић. Као да га но­се со­ко­ло­ва кри­ла, ки­ди­ше ис­пред свих. Уза­луд га опо­ми­њу пре­ка­ље­ни рат­ни­ци. Сва­ки ра­фал, је­дан Шва­ба ма­ње. Ми­ћа по­тр­ча да га су­стиг­не, али се са­пле­те о по­ги­ну­лог дру­га.

– Са­гни се­ее!   ̶ ви­че за мла­дим ка­пла­ром из све сна­ге.

– По­ша­љи пи­смо мо­ме оцу. Не бо­ли ме смрт, Ми­ћа. Пи­смо… У џе­пу ши­ње­ла…

– И кад су вас по­сла­ли… Не мо­гу да вас ура­зу­мим… И кад вас при­је за­во­љех… Да ми бу­де те­же…   ̶  из­вла­чи из ва­тре кур­шу­ма мла­дог ка­пла­ра ко­ме се очи ца­кле не­у­мр­лом ва­тром.

– Сми­јем да за­пла­чем. Не ви­ди ме ни­ко  ̶ ша­пу­ће над  са­мрт­ним роп­цем сво­га рат­ног дру­га.

На па­ди­на­ма Су­во­бо­ра по­ко­ше­ни цве­то­ви јед­ног по­ко­ље­ња. Скр­ше­не гра­не мла­дих бо­ро­ва. На пр­ву ли­ни­ју ка­де­ти до­но­се за­ста­ву и пе­сму:  ̶ „Ој, Ср­би­јо­о­оо, ми­ла­аа ма­ти­ии…“ Кр­ва­ва ро­вов­ска бит­ка. Она от­пи­са­на вој­ска, вас­кр­сла са не­бе­са, по­ти­ску­је не­при­ја­те­ља на це­лој ли­ни­ји фрон­та.

– Е, не­ћеш, мај­ку ти швап­ску. Не­ћеш ни мр­ву зе­мље на чи­зми свом кан­це­ла­ру по­не­ти. Не­ћеш, ду­шман­ску ти мај­ку, кур­вин­ску… Не даммм! – по­след­њи ус­клик и псов­ка ка­де­та из Кра­гу­јев­ца. По­глед при­ко­ван за не­бо. Из џе­па се ра­су шпил ка­ра­та. Од уха до уха про­стру­ја вест. Жа­мор кроз ро­во­ве.

– Бра­ћо, наш оста­ре­ли краљ је у ро­ву. Чи­ка Пе­ра нас бла­го­сло­ви, бра­ћо  ̶ уз­ви­ку­је син пред­сед­ни­ка срп­ске вла­де.

̶ Ај­де­мо, мо­ји по­ке­ра­ши­ии! Ова пар­ти­ја је си­гур­но на­ша. Ој, Ср­би­јо­оо… – ра­фал пре­ки­де пе­сму и јед­ну мла­дост. Ус­клик од­јек­ну не­бе­ском Ср­би­јом.

У ва­љев­ску бол­ни­цу не­пре­кид­но при­сти­жу ра­ње­ни­ци. Кр­ва­вим тра­гом пра­те их срп­ске мај­ке. За­ви­ру­ју у др­ве­на ко­ла, тра­же­ћи сво­је си­но­ве. Згу­сну­ле за­ле­ђе­ну су­зу у оку. У ру­ка­ма сти­ска­ју чи­сту ко­шу­љу и ву­не­не ча­ра­пе, ко­мад по­га­че и по ко­ју ја­бу­ку. По по­ду, на сла­ми, ле­жи по­след­ња од­бра­на срп­ске зе­мље. Ме­ђу рат­ним бол­ни­чар­ка­ма из­дво­ји­ла се јед­на сре­до­веч­на же­на, го­спод­стве­на, још јој ко­са у еле­гант­ну пун­ђу оче­шља­на. Као да је упра­во ис­ко­ра­чи­ла из ка­квог от­ме­ног са­ло­на у зе­мљу по­ги­бе­љи, кр­ви, смр­ска­них ло­ба­ња. На ду­гим пр­сти­ма јој још тра­го­ви бо­је. Сми­ре­на је. Не зна куд ће пре. Да ли да сти­ска у сво­јим не­го­ва­ним ру­ка­ма гла­ву мла­дог ка­пла­ра, док му док­тор ам­пу­ти­ра но­гу? Да ли да за­у­ста­вља лип­та­ње кр­ви из гру­ди сре­до­веч­ног вој­ни­ка ко­ји ми­ри­ше на ба­рут, сво­ју окућ­ни­цу, ста­ју и ја­бу­ке? Из­не­на­ди је глас мла­до­га док­то­ра.

– Мо­ли се бол­ни­чар­ка На­де­жда Пе­тро­вић[2] да се ја­ви на­чел­ни­ку са­ни­те­та. Ако је у мо­гућ­но­сти, од­мах.

[1] Хра­на на­ме­ње­на вој­сци.

[2] Надежда Петровић (1873  ̶ 1915) била је српска сликарка. Њен опус уметничких радова обухвата око триста уља на платну, око сто скица, студија и крокија, као и неколико акварела. Сматра се да је својим радом поставила темељ модерном српском сликарству. Један је од оснивача Кола српских сестара и први секретар организације. Бавила се фотографијом и пионирка је ратне фотографије међу женама на Балкану. Волонтирала је као болничар српске краљевске војске у Балканским ратовима и Првом светском рату. Током Великог рата је преминула од тифуса.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: